KO NEĆE REFORMIRANU POLICIJU?

Umjesto približavanja stavova, državni, entitetski i međunarodni ‘sposobnjakovići’ su se tokom još dva nova dana jalovih pregovora nauživali na čistom zraku Bjelašnice i za bogatom trpezom ića i pića tamošnjeg hotela “Maršal” čije je ime samo po sebi dovoljna garancija da su koziji i ovčiji sir iz mijeha, sušena jaretina, srneći gulaš, teleća koljenica, te svakojake pite i poslastice – tek samo dio menija za velike pregovarače.

Evropska unija je pred bosansko-hercegovačke političke gurmane već odavno postavila tri elementarna principa: zakonodavstvo i finansiranje policije na državnom nivou; osnivanje funkcionalnih policijskih regija; te depolitizacija policije. Tako je u većini evropskih država, pa bi tako pogotovo moralo biti u nacionalno izdijeljenoj Bosni i Hercegovini, poručio je zvanični Brisel ostajući po strani daljih događanja.

Dio javnosti takođe smatra da su pravu policiju zaslužili i sve siromašniji policajci i ugrožena većina građana. Dok u oba entiteta, pogotovo u onom koji se bez ikakvog historijskog i pravno-političkog temelja zove Republikom Srpskom, ima i onih koji smatraju da je zajednička policija put ka potpunoj unitarizaciji zemlje i dokidanju entiteta kao dejtonske tvorevine.

Znajući dugoročne namjere zvaničnog Brisela, vlada u Banja Luci se i ovoga puta odlučila za uhodanu formulu kupovanja vremena. Uoči samog početka pregovora na Bjelašnici, prihvatila je da se nadležnosti nad vojskom prenesu na državu, računajući da će joj takva popustljivost omogućiti veći manevar s policijom koja je bez dvojbe, u organizaciji sadašnje i buduće bh. države, neuporedivo važnija od, uskoro, potpuno natoizirane vojske. Premijer Bukejlović, ma šta ko o njemu mislio, dobro je sve to prokontao, pa je i pregovore na Bjelašnici pretvorio u još jedno izgubljeno vrijeme za građane, a odličnu zabavu za kobajagi pregovarače kojima je forma važnija od reforme.

Zanimljivo je takođe da su iz cijelog ovog bezizglednog maratona isključeni poslanici oba doma državnog Parlamenta i stručna javnost. Cijelom stvari se bave samo političari vrlo upitne moralne, stučne i ljudske kredibilnosti. U tome im nesebično pomažu još upitniji činovnici iz ureda OHR-a, dok se Evropska komisija neopravdano drži pozicije kibicera, iako su uslovi za reformu bh. policije dostavljeni upravo iz Brisela.

Iz takvog rasporeda snaga se najbolje vidi da ni sama Evropska unija, iz vlastitih rezona, još uvijek nije naročito zainteresirana za što brže uključivanje Bosne i Hercegovine u evropske integracione tokove. Da jeste, ruka bi već odavno bila zvrnuta svatrojici ovdašnjih premijera, državni Parlament bi bio aktivniji sudionik policijske reforme, a OHR-u ne bilo u interesu da bratuje po ekskluzivnim odmaralištima zajedno s domaćim funkcionerima kojima svaki ozbiljan dogovor i svaki korak bliže Evropi, proporcionalno smanjuje šanse da budu to što jesu.

Nije dakle teško zaključiti da će istinska reforma policije nadjačati formu tek onda kada se o tome dogovore u Briselu i kada naredba stigne u vidu dekreta.

Jer, da su fer-dogovori na Balkanu mogući, Bosni i Hercegovini ni sve sadašnje reforme ne bi bile potrebne. Zajedno s ostalim područjem bivše Jugoslavije, bivša Republika bi već duboko bila u sistemu integrirane Evrope.