„Rad`ti moraš, živ`ti moraš“

Radni dan u poslovnom centru Ljubljane počinje hektično – ulice vrve od taksija, menadžera i bankara. Ali dok jedni tek žure u urede, drugi već pale mašine za razbijanje betona. „Al dobro je, ovo je ova srednja mašina, ima pet šest kila, ima manja ali ima i još veća. I tako dnevno po deset sati i više. I onda Bogami bole i ruke i ledja naveče, ali dobro je, sta ćeš.“

I dok finansijski svijet Ljubljane obrće novac na svjetskim berzama – Emiru Majetiću iz Cazina danas valja miješati beton – najmanje 200 kila, za pločnik ispred zgrade Nove Ljubljanske banke. „Ah, nas ništa drugo ovde ne može ni zapasti, haman. Al mora se, nešto se mora raditi. Dole u Bosni nema ništa - dobro je nek se ima i ovo“.

Bosanci ponovo odlaze na pečalbu u Sloveniju, i posao ponovo pronazale uglavnom na gradjevini. Tako i Mirsad iz Živinica, koji sa Emirom radi na gradilištu u centru grada. „Ma iskorištavanje! Radiš puno pa te ili ne plate, ili plate malo pa moraš tražiti nešto drugo, radi se svaki dan, najteži poslovi, iskorištavanje, tako ja to vidim.“ „Pa se moraš dokazari da bi ostao tu, tri eura po satu, pa tako, al dobro je, biće bolje.“

Diplomu o klin, lopatu u ruke

Obzirom da ih za struku ne pitaju, tesari metu a zidari nose smeće. Ali se ne bune, pa je i vodja gradilišta, Janez Šobič u principu, kaže, zadovoljan. „Kao radnici su isti kao i prije, malo zabušavaju ali rade. A družite li se sa Bosancina nakon radnog vremena? Nakon radnog vremena idem kući! Ne, ne družimo se. Ali inače sa njima nema problema.“

Tako se odnos izmedju poslodavca i radnika svodi na posao, a Cazinjani, Bišćani i Gračanlije druže se sa svojima. Stanuju u samačkim domovima u predgradjima, sobe dijele sa radnim kolegama. U sobama su po dva kreveta i umivaonik, kupatilo je zajedničko, etažno. Od novca koji zarade, na smještaj i hranu potroše više od pola – pa su sretni ako mjesečno kući pošalju barem 200, 300 Eura. „Raditi moraš, živiti moraš. Sad koliko je ko zadovoljan, to je... duševno slabo, ja ovdje žena i djeca dole, eto kako je. Ali moraš, niko te ne pita! A šta se mora nije kažu ni tesko. Evo ovako dodjem sad u sobu, napravim večeru, gledam televiziju, eto to ti je. Samo danas neće biti kuhanje, jer, ja sam bio kod kuće, donio pite, suhovine, sta ćeš, drugačije ne može, ne bi ušparao ništa.“

Štednja i nada u bolje sutra

„Sve što se zaradi, sve je to tanko. 200, 250 eura da ti ostane onako čicto, to je. Nema izlazaka, nema trošenja para, jednostavno nema greške, svaki Euro mora biti isplaniran, ako napraviš grešku odmah ti ode 50 eura, odmah dva dana moraš šparati.“ Tako rade, štede i čekaju slobodne dana za put kući. Nadaju se i većim platama a valjda će, kažu, i osiguranje koje plaćaju u Slovenji uskoro važiti i za njihove porodice u Bosni. Vrijeme je da stvari krenu na bolje, kada, kažu ako ne sada, dok Slovenija predsjedava Evropskom Unijom!