Rat protiv izbjeglica

Sveobuhvatni pristup Evropske unije temi izbjeglica postepeno poprima obrise – spasilačke akcije, prihvatanje izbjeglica, ali i borba protiv krijumčara. Krajnje je vrijeme za tako nešto. Do sada se raspravljalo uglavnom o onim izbjeglicama koje su se već domogle Evrope. Trenutno njihovo zbrinjavanje zavisi od velikodušnosti nekolicine zemalja. To nije trajno rješenje.

Raspoređivanje izbjeglica na osnovu kvota, koje je predložila Evropska komisija ostaće iluzija, pošto ni izdaleka sve članice nisu spremne da u tome učestvuju. Izbori u Danskoj donijeli su uspon Narodne partije koja propagira netrpeljivost prema strancima – to pokazuje šta se događa kad građani steknu utisak da je politika izgubila kontrolu nad useljavanjem u zemlju. Nažalost, taj utisak je u velikoj mjeri tačan.

Žal za Gadafijem

Vojna misija koja je upravo pokrenuta predstavlja tek prvu fazu. Ona nije problematična, ali donosi frustraciju. Kad brodovi, podmornice, sateliti i dronovi isporuče informacije, Evropska unija će samo osmatrati krijumčarske puteve i identifikovati glavne aktere. Prava je zagonetka zašto se sve to do sada nije desilo. Možda pritisak nevolje nije bio dovoljno veliki.

Naravno, utvrđivanje kojim putevima krijumčari šalju ljude, može biti tek prvi korak. U drugoj i trećoj fazi će morati da pronađu njihove brodove i da ih eventualno unište, čak i u libijskim teritorijalnim vodama, pa i na kopnu. Za tako nešto je neophodan mandat Ujedinjenih nacija ili pristanak libijske vlade. Međutim, ne postoji jedna već dve libijske vlade koje se međusobno bore, a da ne govorimo o paravojnim formacijama koje nikoga ne slušaju. Procjenjuje se da preko Libije dolazi oko 80 odsto izbjeglica, a u zemlji vlada anarhija. Oni Evropljani, koji su skloni cinizmu, žale za Moamerom el Gadafijem, koji je, dok je bio na čelu libijske države, uzimao novac od Evropljana da bi sprečavao izbjeglice da prema Evropi krenu preko Libije.

Izgradnja države je mukotrpan posao

I mandat Ujedinjenih nacija je teško dobiti. Za njega je potrebna saglasnost Rusije. Brisel je nedavno produžio sankcije Rusiji pa je teško povjerovati da bi Rusija učinila diplomatsku uslugu Evropskoj uniji. Ostaje jedino da se pokuša uspostavljanje saradnje sa Libijom, državom koja ne funkcioniše.

Sada se sveti to što mnogo ranije nisu preduzete mjere stabilizacije Libije i drugih država u regionu. Politika pomoći u razvoju, koja obuhvata izgradnju demokratskih institucija, u širem smislu jeste dio migracione politike. Do sada je to zanemareno.

Zbjegovi se i dalje kreću ka Evropi

Dakle, neće uskoro biti sprovedene druga i treća faza plana koje obuhvataju mjere protiv krijumčara. Drukčije rečeno, masovni bijeg iz Afrike i sa Bliskog istoka će se nastaviti. Kada osuđuju „krijumčare ljudi“, evropski političari rado navode izraze „prezir ljudskosti“, „brutalnost“ itd. Međutim, ne smijemo zaboraviti da izbjeglice potpuno drugačije vide krijumčare. Za njih ti ljudi obavljaju uslužnu djelatnost, za koju im doduše izvuku i poslednju paru iz džepa stavljajući na kocku život izbjeglica, ali bez njih izbjeglice ne bi imale nikakve šanse da se domognu Evrope.

Trebalo bi iskreno reći: Borba protiv krijumčara je borba protiv izbjeglica, sve dok ne postoji legalni put da se dođe u Evropu. Migracioni pritisak je tako velik da će u budućnosti i dalje rasti broj izbjeglica. Borba protiv krijumčara ali i protiv uzroka koji dovode do bijega nisu pogrešni. Ali neka niko ne gaji iluziju da će uspjesi doći preko noći.