Časopis o suočavanjima različitih kultura

Ako vam neko kaže da ste bizon, to ne bi trebalo da vas ljuti. To ne znači da ste ogromni ili da širite oko sebe neprijatan miris. To može da bude kompliment, pogotovo ako ste u Belorusiji – i znači da ste jaki kao bik.

Takve i slične spoznaje mogu se naći u časopisu "Kulturna razmena" koji svaka tri meseca izlazi u Berlinu. Dženi Fridrih-Freksa je urednik ovog časopisa poslednjih šest godina i izabrala je "prevođenje" za temu jubilarnog izdanja. "Prevođenje znači stvaranje bliskosti između dva jezika – a ne samo pronalaženje tačnih reči. To ne znači samo znanje nekog jezika, njegovog rečnika i gramatike, već tu mora da postoja dubinsko shvatanje razmišljanja i osećanja na tom jeziku. Treba mu ući u dušu – to je suština.“

U jubilarnom izdanju našao se i govor posvećen prevođenju, prošle godine preminulog portugalskog nobelovca Hozea Saramagoa. On kaže da je svojim prevodiocima morao da objašnjava i reči koje smatrao savršeno jasnim. Rekao je da se prilikom prevođenja često stvaraju jazovi nerazumevanja.

Međutim u „Kulturnoj razmeni“ do reči ne dolaze samo poznati autori ili stručnjaci, već i obični ljudi iz celog sveta: Fridriks-Freksa kaže: "Tu je i seljak iz Zimbabvea, koji priča o svom svakodnevnom životu, ili turistički vodič u Nepalu. To je ideja ... Želimo da približimo kulture, da kao autore okupimo veoma različite ljude.“

Veličanje nemačke kulture

To nije bilo uvek tako u istoriji časopisa. Kada je sve počelo, Savezna Republika je bila mlada: Institut za spoljne odnose (koji izdaje i finansira časopis), koji je za vreme nacizma pod drugim imenom igrao neslavnu ulogu, ponovo je osnovan posle Drugog svetskog rata. Cilj je bio da se odnosi sa stranim zemljama izgrade na novim temeljima. Od 1951. počelo se sa izdavanjem časopisa, "Poruke" Instituta. "Ako pogledate starija izdanja, možete videti koliko je ta ideja još uvek prisutna – da se, pogotovo manje razvijenom delu svetu prenese kako je nemačka kultura velika, ili - kako kultura funkcioniše u civilizovanom svetu. "

Učinjeno je mnogo napora da se iskorači iz senke nacističkih zločina i da se razvije nova kulturna politika: "Besramno smo se hvalili kao vladajuća rasa", navodi se u članku iz 1966. Zaključak je glasio: "Kulturna politika ne sastoji se u tome da se na polju kulture vrši propaganda."

Komplikovane teorijske rasprave

Sedamdesete godine su bile u znaku teorijskih rasprava iz oblasti sociologije: fusnote sve duže, tekstovi sve nerazumljiviji - sve je bilo upućeno isključivo stručnoj publici. Analize društva su bile komplikovanije od samog društva.

Nemačkoj polako polazi za rukom da normalizuje međunarodne odnose. Međutim, potrajaće još neko vreme dok reč – globalizacija – ne postane opšteprihvaćena. Dženi Fridrih-Freksa kaže: "Bilo je, naravno, uvek ljudi koji su bili i kosmopolitski i zainteresovani za međunarodna zbivanja. Ali da ljudi toliko putuju, da svako zna nekoga ko radi u inostranstvu, da deca studiraju u nekoj drugoj zemlji - to je relativno nova pojava na koju su uticali razni istorijski događaji, između ostalog i pad Berlinskog zida. Zbog danas tako dobro funkcioniše časopis koji je međunarodno orijentisan. "

Velike teme

Najkasnije od 90-ih redakcija je počela da se bavi velikim temama: "Sukobi Kultura ", "Kultura i nasilje", "Migracija" - i to na način koji nije isključivo razumljiv za stručnjake. Tema jednog izdanje je nedavno bila: kako žive 17-godišnjaci širom sveta, zatim testirane veze na daljinui ili kako se ljudi u svetu nose sa slobodnim vremenom.

Sve to se štampa u tiražu od oko 10.000 primeraka, a čitaci se nalaze u 146 zemalja. Većina časopisa naravna odlazi u ambasade i Geteove Institute, gde ga možete naći - u čitaonici.

Autori: A. Bah / D. Roščić

Odg. urednica: I. Ivanović