Čovek ima pravo na – smrt?

Hamburški advokat Oliver Tolmajn sve više se bavi slučajevima koji se odnose na pomoć pri umiranju. Kaže da je samo aktivna pomoć pri umiranju kažnjiva – i jasno definisana. Takva pomoć je kada pacijent traži od druge osobe da joj pomogne da sebi oduzme život, na primer pomoću smrtonosne injekcije.

Nejasnoće na sve strane

Ima i kamena spoticanja, pre svega o pisanoj saglasnosti pacijenta koja je tu za slučajeve kada bolesnik više ne može sam da se izjasni da li hoće da bude održavan u životu ili ne. Ali u tome i jeste problem. Kako će pacijent ranije da zna u kakvoj će situaciji kasnije biti? Česta formulacije je: „Ako nisam u stanju da komuniciram, i to potvrde dva lekara, više ne želim veštački da budem održavan u životu“, prenosi Tolmajn.

On smatra da takva saglasnost više stvara probleme nego što pojednostavljuje situaciju jer nije baš sasvim jasno šta znači komunikacija: „Da li je dovoljno trepnuti, ili ne? Vrlo je nevešto reći da to treba da potvrde dva lekara jer je vrlo teško naći dva lekara istog mišljenja. Takođe je potpuno nejasno šta se podrazumeva pod veštačkim održavanjem u životu“, kaže Tolmajn i predlaže precizniju formulaciju: „Ako u slučaju šloga doživim teško oštećenje mozga, budem prikovan za krevet i nesposoban da komuniciram, ne želim da me hrane veštačkim putem, ako se procenjuje da to stanje traje duže od šest meseci.“

Na ivici zakona

Postoje i oblici pomoći pri umiranju koji su u Nemačkoj dozvoljeni. Recimo ako osoba na samrti sama uzima smrtonosne medikamente, koje joj je neko drugi dao na raspolaganje. Ali u tom slučaju lekar može biti kažnjen jer je najverovatnije prekršio zakon o korišćenju lekova. Ili kada pacijent dobija od lekara medikamente za ublažavanje bolova iako lekar zna da bi lekovi mogli da dovedu do brže smrti, jer se analgeticima usporava disanje i u određenim slučajevim dolazi do prestanka disanja.

Mnogi lekari veruju da je sasvim dovoljna takva posredna pomoć, u skladu sa aktuelnom regulativnom. „Moja lekarska dužnost je da pomognem pacijentu. Ipak, moj zadatak nije da mu prekratim život, čak i ako znam da će taj život potrajati samo još 10 ili 14 dana“, kaže onkolog Klaus Beker.

Holandija prva, Švajcarska najotvorenija

Aktivna pomoć pri umiranju je u EU, izuzev u zemljama Beneluksa, zabranjena. Kao prva zemlja u svetu Holandija je još 2002. godine dozvolila pod određenim uslovima da lekari pomognu pacijentima da sebi oduzmu život. Jedna studija Univerzitetske klinike u Roterdamu i Amsterdamu je pokazala da legalizacija nije dovela do povećanja slučajeva pomoći pri umiranju. Švajcarska je izabrala drugi put. Tamo čak lekar može da nabavi pacijentu smrtonosne medikamente.

Autori: Katrin Erdman / Ivana Ivanović
Odg. urednik: Nemanja Rujević