Čuvari evropskog prava

Hodnicima Suda vlada radna tišina, u kancelarijama sa visokim staklenim prozorima, gomilaju se dokumenta pred prenatrpanim ormarima sa registratorima. U Evropskom sudu pravde radi 27 sudija – za svaku državu članicu po jedan – sa svojim timom saradnika. Smešteni su u dugoj zgradi Suda, u kojoj se takođe nalaze sudnica, dvorana za sastanke i biblioteka.

Osnovni zadaci Suda pravde

U takozvanim postupcima za preliminarno rešenje neki nacionalni sud od Evropskog suda pravde traži tumačenje zakonodavstva Unije. Od gotovo 600 pravnih slučajeva, koji godišnje pristignu u Luksemburg, više od polovine čine upravo ovakvi postupci. Nemačka je u tome posebno aktivna: od 6.300 postupaka obrađenih od 1952. gotovo četvrtina ih je pristigla iz Nemačke. Grčki pravnik Vasilios Skuris više od deset godina radi kao sudija Evropskog suda pravde u Luksemburgu, a od 2003. godine njegov je predsednik. “Odnos zakonodavstva Unije i nacionalnog zakonodavstva složen je odnos”, kaže Skuris. “Evropsko pravo ima prednost, to je njegova najvažnija karakteristika. Istovremeno, ono deluje neposredno u državama članicama, pa na neki način postaje i nacionalno pravo, a to konačno znači da države članice moraju da menjati svoje zakondovstvo kako bi ga uskladile sa zakonima Zajednice.”

Ne može se svakome udovoljiti

Ovde kreće kritika luksemburškog Suda: zapravo često se mogu čuti pritužbe da Sud pravde preduboko zadire u nacionalno pravo. Egils Levits, pravnik iz Letonije sa dugogodišnjim međunarodnim iskustvom sudije i diplomate, ublažava ovu vrstu objašnjenja: dokle god ga jedni prozivaju zbog prevelike aktivnosti, a drugi mu prebacuju da zabija glavu u pesak, kritika je uravnotežena. “Evropsko veće je pravi zakonodavni organ Unije, dakle predstavnici 27 vlada stvaraju pravo”, pojašnjava Levits. To je, pre svega, politički proces i relativno je teško, kao i kod svakog zakonodavstva, dobiti politički rezultat. Često dolazi samo do kompromisa. Takvo evropsko zakonodavstvo, koje proizlazi iz kompromisa, možda nije toliko jedinstveno kao što bi moglo da bude, da je u njegovom stvaranju učestvovala neka politička snaga. U tom pogledu u njemu postoje nejasnoće i rupe koje se bez obzira na sve to moraju primenjivati. Da bi se te nejasnoće i rupe izbegle, na scenu stupa naš Sud.

Poverenje je dobro, kontrola je bolja

Evropski sud pravde takođe utvrđuje ispunjavaju li države članice svoje obveze u skladu sa zakonima EU. Tužbu zbog neispunjavanja obaveza, drugi po redu najčešći postupak u radu Suda, podiže većinom Evropska komisija, a ponekad i neka druga država članica EU. Ako se utvrdi neispunjavanje obaveza ili neispravljanje istog, Sud može nametnuti finansijske sankcije. Španija, Italija i Luksemburg države su koje su u 2008. godini najčešće osuđivane. Sud nadzire i rad organa EU; njihovi postupci mogu se proglasiti nezakonitim, ako krše propise Evropske unije.

Presude Suda pravde

Odluke se samo u posebnim slučajevima donose na plenumu, kojeg čini 27 sudija. Otkad je, 2003. godine, Vasilios Skuris imenovan za predsednika suda, to se dogodilo jednom, a on o svemu tome nerado govori: “To nam je bila obaveza. Bio je to postupak protiv jedne bivše komesarke: Slučaj Kreson.” U skladu sa osnivačkim sporazumima, plenum može u određenoj formi da kazni komesarku. U ovom slučaju radilo se o tome da je Komisija zahtevala smanjenje penzije komesarki zbog zloupotrebe službe.

Uobičajeno je da presude donosi ili Velika komora koja se sastoji od 13 sudija ili komora od tri ili pet sudija. Pri tome sudija države članice ne sme nastupati kao izvestilac u postupku koji se tiče njegove domovine.

Presude moraju biti donosene jednoglasno; drugačija mišljenja nisu dozvoljena, kao što je, primera radi, slučaj u Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu ili u Ustavnom sudu Nemačke u Karlsrueu. To pored ostalog znači da sudije moraju da tragaju za kompromisima sa kojim moraju biti saglasni svi, ponekad i na štetu neke oštre i jasne presude.

Presude s dvostrukom mrežom

S druge strane pravnici, koji rade u Sudu pravde, sastavljaju svoja vrlo konkretna i jedinstvena zaključna mišljenja. U njima, zajedno sa svojim saradnicima, ispituju konkretan predmet, upoređuju zakone i izlažu svoj detaljni predlog odluke. U 80 odsto slučajeva sudije slede zaključno mišljenje advokata.

Nemačka pravnica Juliane Kokot od 2003. je godine glavna pravnica pri Evropskom sudu pravde u Luksemburgu. Ona smatra da aspekt dvostruke kontrole nije za zanemarivanje. “Mi u Luksemburgu donosimo odluke najšireg mogućeg dometa, koje nastaju u 27 različitih pravnih sistema i protiv kojih nije više moguće primeniti nijedno pravno sredstvo. U mnogim slučajevima smo još uvek prva i poslednja instanca. Sistem glavnih pravnika osigurava to da se svaki slučaj dvaput temeljno istraži i razmotri.”

Od Suda pravde treba razlikovati Opšti sud. Njegov naziv nekada je bio Sud prvog stepena. Osnovan je 1988. godine, kako bi rasteretio rad Suda pravde. Težište ovog suda jesu privredna pitanja, poput Zakona o zaštiti intelektualne svojine i tržišne konkurencije. Tom sudu se mogu i obratiti i građani Evropske unije direktno, ako žele da se suprotstave nekom od njenih organa.