"Šekspir i kompanija"

"Mnogi koji dolaze u knjižaru kažu da su upravo ovako nešto očekivali u Parizu. Međutim, nikada do sada to nisu našli. Tačno je; u Parizu nema mnogo ovakvih mesta“.

Silvija Vajtmen je šefica Knjižare Šekspir i kompanija. 27-godišnja krhka plavuša nasledila je knjižaru od svog oca Džordža Vjatmena. Džordž ima 95 godina i od knjižare je stvorio instituciju. U tom svojevrsnom pribežištu za mlade književnike, oni mogu da prenoće na starim dušecima između polica za knjige. Kao na primer Džon iz Tenesija. On ima 20 godina i već 7 meseci putuje; poslednjih nekoliko nedelja je gost u knjižari.

"Pomalo pomažem u knjižari – ali ne za novac. Silvija i njen otac ne plaćaju. Ovo je prvi put da se ponosim što negde radim. Bolje nego da pravim pice ili slažem kartone. Ovo je lep posao.“

Poznati pesnici spavali u knjižari

Gostoprimstvo je deo tradicije. Mnogi nekadašnji gosti postali su slavni. Pre svih, pesnici generacije bitnika. Na Džordžovim dušecima spavao je i Alen Ginzberg … ili Vilijam Borouz

Ćerka Silvija priča o svom ocu: "On je tridesetih godina 7 godina putovao po južnoj Americi i često bivao gost kod ljudi koje je tek upoznao. Onda je ponudio to isto - prenoćište. Ljude kojima je ovde u knjižari nudio konačište zamolio je da na jednoj stranici napišu priču o sebi, svom životu. I tako sada ovde u knjižari imamo 30.000 takvih priča“.

Turizam i tradicija

Ova knjižara ne fascinira samo goste koji ovde noćivaju - trenutno su to tri mladića - već i mnogobrojne turiste koji svakodnevno dolaze; ponekad samo da bi napravili jednu fotografiju za uspomenu. Knjižara Šekspir i kompanija je otvorena od 11 ujutro do 11 uveče.

"U stvari, ovo je užasno mesto, ako čovek hoće da čita ili piše. Bolje je otići u biblioteku ili u park. Ali, ovde živeti, nastaviti tradiciju, biti pisac – to me inspiriše. Međutim, da ovde provodim ceo dan – ne bih verovatno ništa uspeo da uradim.“

Bez želje za profitom

Ponedeljkom se održavaju književne večeri. Kada je lepo vreme, kao sada, ljudi se okupe napolju. Dolaze mnogi; anglosaksonska zajednica u Parizu je velika, osim toga, dolazi i puno Francuza, ali i turista. Ova mala knjižara bi mogla da bude rudnik zlata, samo da to Silvija i njen otac žele. Ali, oni to neće.

"Mi jednostavno pokušavamo da prodamo dovoljno knjiga kako bismo i dalje mogli da održavamo književne večeri, ugošćavamo pisce i organizujemo naš festival. Mi ne želimo da se bavimo ničim drugim, mada sam sigurana da bi se dobro prodavale majice, tašne i neki drugi artikli. Dobro bi išao i kafić Starbaks; ali, sve to nas ne interesuje.“

Zub vremena je ostavio traga na knjižari i to će tako i ostati. Silvija je posao od oca preuzela tek pre 4 godine i nema nameru da tu nešto mnogo menja.

"Ne, zaista ne mogu da zamislim da odem iz ove knjižare. Prvo nisam htela da se ovim bavim, ali sada mislim da je to prava stvar. Uzbudljivo je – trenutno me ništa drugo ne zanima".