Španci muku muče sa prostitucijom

„Club“ ili „Molino Rojo“- u prevodu „Crveni mlin“, natpis je čija velika neonska slova svetlucaju na autoputu A5 u pravcu Madrida. Romantično izgleda deo La Mancha kroz koji se vozimo. Mnogi su filmovi ovde snimani, ali stvarnost je drugačija.

Iza crvenih zavesa život nije lak, kaže Marta Gonzales. Ona je pravnica i radi za projekat „Nada“, koji pomaže „odbeglim“ prostitutkama.

Mnogo žene moraju da se bave prostitucijom protiv svoje volje

Dovedene su u Španiju da bi bile „pretvorene“ u seksualne robinje. One ne mogu da se odluče za prostituciju ili protiv nje. Nemaju para, ne mogu da stupe u kontakt sa porodicom u domovini, ne mogu da odluče kada će raditi. Ljudi moraju da shvate da je ovde reč o pravom robovanju!

Projetak „Nada“ prostitutkama pomaže da pobegnu od makroa. Kome je to pošlo za rukom, ne priča rado o svojim „doživljajima“. Međutim, da bi javnost bila upoznata sa ovim sudbinama, socijalne radnice su dokumentovale razgovore sa prostitutkama. Žene iz Brazila, Ukrajine ili Rumunije pričaju kako su im u domovini obaćavali da će raditi kao kućne pomoćnice. Pričaju kako su ih kasnije u Španiji makroi tukli, pretili im.

Marta Gonzales ovako ocenjuje situaciju: „Za Ujedinjene Nacije ovo je jedan od najunosnijih ilegalnih poslova, posle trgovine drogom i oružjem. Reč je o robovima sa kojima trgovci imaju ogromne zarade. Poznati su nam slučajevi gde markoi žene prodaju kao robu, uz dobru zaradu.“

Iz domovine ove žene donose i strah od policije

Pri tome pripadnici španskih organa bezbednosti prilikom racija u javnim kućama u prvom redu pokušavaju da uspostave saradnju sa žrtvama, kako bi se omogućilo krivično gonjenje makroa. Pa ipak, većina prostitutki ne želi nikakav kontakt sa policijom, kaže Karlos Garido, šef specijalne jedinice za seksualno nasilje u Gvardi Civil.

„Ženu koja nema poverenja u policiju relativno brzo moramo da uverimo da možemo da joj pomonemo. Da ne želimo da joj zadamo još više bola. Bande su joj sve vreme govorile da policija ne želi ništa drugo nego da je izbaci iz zemlje, ili da je strpa u zatvor. U jednom danu, nemoguće je ubediti je u suprotno.“

Oko 15.000 prostitutki je jedinica Karlosa Garida ispitivala u 2007. godini

Samo dva odsto njih bile su spremne da daju izjavu protiv trgovaca ljudima. Protiv ostalih stranih prostitutki policija je morala da pokrene postupak za proterivanje iz zemlje - pošto su ilegalno živele u Španiji. Ni Garido ne misli da je to dobro. Zato pozdravlja novu inicijativu španske vlade prema kojoj bi prostitutkama trebalo dati rok od četiri nedelje za razmišljanje - Ako su spremne da daju izjavu, nadležni ih uzimaju pod svoju zaštitu i one dobijaju dozvolu za boravak i rad. Istražni organi od toga očekuju veći uspeh u borbi protiv trgovine ljudima. Pogotovo što se bande upravo reorganizuju.

„Ove grupe su reagovale na pritisak naših istražnih organa. Žene se sve više bave prostitucijom u stanovima. To veoma otežava naš posao. Jer, da biste ušli u jedan stan, potreban vam je nalog za pretres, za koji mi najpre moramo da dokažemo, da se u stanu odista vrši krivično delo.“

Vlasnici klubova izjavljuju da se žene dobrovoljno bave prostitucijom. Čak i ako svaka protitutka ne dobija pretnje smrću. Šleperske bande koriste njihov težak položaj u domovini i ilegalno ih dovode u Španiju gde ih seksualno eksploatišu. Kalos Garido ne može uvek krivično da goni sve one koji su krivi za „eklatantnu nepravdu“.