Šta je zadatak evropskog ombudsmana?

Dve stotine godina potom, skoro svaka evropska država ima svojevrsnog ombudsmana koji sakuplja pritužbe građana, a zatim se obraća vlastima da preispitaju svoje odluke. Neke države kao Nemačka imaju i više ombudsmana, u zavisnosti od predmeta, bili da su pitanja zaštite podataka ili vojna pitanja, ili pokrajine, to jest delovanje lokalnih vlasti. Međutim, i Evropska unija, iako nije država, ima svog ombudsmana, o kome se veoma malo zna.

Institucija Zaštitnika građana Evropske unije sa sedištem u Strazburu je jedina koja uspostavlja direktan odnos između građana i evropskih institucija. Kada je 1992. godine Sporazumom iz Mastrihta, Evropska zajednica postala Evropska unija, vodile su se žustre polemike oko toga da li je evropski ombudsman uopšte i potreban. Epilog razmatranje bilo je 1995. godine uspostavljanje kancelarije ombudsmana, koga je izabrao Evropski parlament.

Prvo Finac, a potom Grk

Za prvog „Zaštitnika građana Evropske unije imenovan je Finac - Jakob Soderman, da bi ga 2003. godine zamenio Grk - Nikiforos Dijamanduros, inače nekadašnji ombudsman u Grčkoj. Iako kancelarija ombudsmana raspolaže sa budžetom od nekoliko miliona evra, ta institucija je pokrivena velom nepoznavanja i anonimnosti. Gerhard Gril, zamenik ombudsmana pojašnjava zašto je to tako: „Pretpostavljam i verujem da mnogi građani Evropske unije posmatraju samu Uniju kao jednu ustanovu koja je udaljena od njih, što međutim nije slučaj. Činjenica je da ombudsman nije svima poznat, zbog nedostatka interesovanja građana, ali i same Unije, ili nekada nije jednostavno da se gleda na neke stvari jer su isuviše komplikovane.“

Nedostatak interesovanja se ogleda u tome da oko pola milijarde ljudi živi u Evropskoj uniji, dok godišnje tek samo oko tri do četiri hiljada pritužbi stiže ombudsmanu, što Gril smatra velikim brojem, uzimajući u obzir da je ta cifra ranije bila daleko manja. I pored ambiciozne medijske i internet kampanje radi upoznavanja sa postojanjem i nadležnostima ombudsmana, veći deo pritužbi se ne može obraditi, zbog pitanja nadležnosti:

„Problem je u tome što nam često dolaze pritužbe i žalbe o primeni Evropskog prava preko državnih ustanova, ili o politici i zakonodavstvu Evropske unije, a mi za to uopšte nismo nadležni. To je većina slučajeva koje dobijamo, jer ljudi jednostavno malo znaju o tome šta radi zaštitnik građana. Mi možemo samo da obradimo žalbe na delovanje samih evropskih institucija.“

Zaštitnik svih Evropljana?

Dakle, ako administracija Evropske komisije ili Parlamenta postupi na način koji nekome ugrožava prava, onda je moguće obratiti se ombudsmanu. On potom agira kod relevantnih ustanova da se izjasne o slučaju i u najboljem ishodu isprave svoju grešku.

Pravo na obraćanje ombudsmanu nije ograničeno samo na građane Evropske unije. Čak i građani iz Srbiji mogu da mu se obrate. Međutim, to se ograničava na slučajeve kao što su novinari, istraživači, eksperti koji bi želeli da dobiju neku izjavu, kopiju zvaničnog dokumenta ili informaciju. Ukoliko im institucije Evropske unije ne odgovore na molbu, oni se mogu obratiti ombudsmanu.

Autori: Ognjen Cvijanović

Odg. urednik: J. Leon