Šta mogu, a šta ne mogu sankcije?

Reakcija Evropske unije na treću nuklearnu probu u Severnoj Koreji došla je brzo. Prošle sedmice, ministri spoljnih poslova Evropske unije složili su se da pooštre sankcije protiv te zemlje. Zabranjena je isporuka određenih komponenti koje se mogu koristiti za proizvodnju raketa. I u finansijskom sektoru planirane su obuhvatnije sankcije.

EU nije jedina koja sankcioniše nuklearni program Severne Koreje. Sankcije Ujedinjenih nacija usledile su posle prve nuklearne probe 2006, a poslednji put su pooštrene 2009. Ali Severna Koreja je time izgleda malo impresionirana i nastavlja sa razvojem svog nuklearnog programa. Majkl Brzoska, šef Instituta za istraživanje mira i bezbednosnu politiku na univerzitetu u Hamburgu, uveren je da će dalje pooštravanje sankcija protiv Severne Koreje imati „malo uticaja“.

Nema jedinstvenog scenarija pretnje

„Slučaj Severne Koreje pokazuje da sankcije nisu baš uvek efikasne. Jedan od razloga je to što međunarodna zajednica često ne uspeva da izgradi jedinstveni scenario pretnje. Tako susedna Kina i dalje podržava režim u Pjongjangu - uprkos sankcijama“, kaže Brzoska. „To naravno smanjuje efikasnost sankcija“, ocenjuje Kristijan fon Zost sa instituta Lajbnic za globalne i regionalne studije u Hamburgu. „Pokazalo se da su sankcije najefikasnije kada su podržane od strane najbližih partnera i suseda.“

Isto važi i za Iran. Zemlja je osumnjičena da pod maskom civilnog nuklearnog programa želi da dođe do nuklearne bombe. U cilju sprečavanja Irana da vrši obogaćivanje uranijuma, Savet bezbednosti UN nametnuo je 2006. sankcije i intenzivirao ih 2007. i 2010. Evropska unija i SAD su bile za još oštrije sankcije, ali su Rusija i Kina to sprečile.

Mač sa dve oštrice

Što je šira globalna podrška sankcijama, veća je i verovatnoća da će one imati uspeha. Ujedinjene nacije osudile su još 1950. politiku aparthejda u Južnoafričkoj Republici. Sedamdesetih godina je pritisak na tu zemlju porastao: mnoge zemlje bojkotovale su sve oblike kulturne razmene sa Južnoafričkom Republikom ili nisu davale vize građanima te zemlje. Osamdesetih godina južnoafrička ekonomija trpela je zbog trgovinskih sankcija Evrope i SAD. Tako je međunarodni pritisak doprineo tome da se režim aparthejda konačno i raspadne.

Sankcije mogu i da ojačaju režim. Posebno u autoritarnim zemljama bez slobodnih medija, režim optužuje sankcije za sve ekonomske probleme, zbog čega se onda narod stavlja na stranu moćnika. „To se u nauci zove 'mentalitet opsade' svi zajedno protiv zajedničkog neprijatelja ili percipiranog kao takvog“, kaže politički analitičar Kristijan fon Zost. „To stvara upravo suprotan efekat od željenog, umesto rastućeg otpora režimu, on dobija sve veću podršku.“

Posledice kao što su rat

Sankcije se nalaze negde na sredini između pukih reči i vojnih mera. Za stanovništvo, međutim, posledice sankcija mogu da budu dramatične – kao rat. Procenjuje se da je tokom sankcija UN protiv Iraka od 1990. do 2003, i do milion i po dece umrlo od gladi i bolesti. Irski diplomata pri UN Denis Helidej trgovinski embargo protiv Iraka u jednom govoru je čak nazvao genocidom.

„Takve drastične sankcije sada se praktično više na nameću“, ukazuje Kristijan fon Zost. „Danas postoje ciljane sankcije koje se odnose na konkretne aktere, vladajuću elitu, kao što je na primer zamrzavanje računa ili zabrana ulaska u zemlju.“

Ciljane sankcije mogu se bolje dozirati. To omogućava da se kazna i s njom povezani pritisak, postepeno povećavaju.

Autori: Kristof Riking / Dijana Roščić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković