Što su starije, mine su opasnije

Dojče vele: Gospodine Picke, nedavno ste bili u Libiji. Šta se tamo događalo?

Gunder Picke: Radilo se o merama bezbednosti na aerodromu u Tripoliju. Bile su to sasvim male mine, bez metala, sa eksplozivnom masom od 50 grama. Bile su postavljene oko aerodroma kako bi se onemogućio pristup. Područje nije bilo ni označeno, niti ograničeno. Tokom građanskih ratova, kada se koristi ta vrsta naoružanja, uvek se događa ono što nema veze s međunarodnim humanitarnim pravom.

Kako znate gde uopšte da tražite mine?

Najpre se utvrdi sumnjivo područje. Prijave stižu u tzv. Akcioni centar (Mine Action Center) – tamo se registriraju otkrića. Onda izlazimo na lokaciju i istražujemo. Moramo da budemo izuzetno pažljivi i oprezni jer se nikada ne zna gde tačno počinje minsko polje. Potom, kad utvrdimo takozvanu liniju bezbednosti, počinje potraga. Najprije se traži vizuelno. Ako uočimo nešto sumnjivo, na primer sanduk mina, započinje merenje i obezbeđivanje čitavog područja.

I kako se onda tačno odvija razminiranje?

Koristimo šipke za traženje mina ili detektore metala, kako bismo otkrili mine. Zatim istražujemo o kojoj vrsti mina se radi. Onda se analizira kako je mina konstruisana, koliko eksploziva ima i slično. I na kraju pokušavamo da mine, jednu po jednu, uklonimo sa lokacije. Ukoliko bismo dozvolili da prva mina odmah eksplodira, ona bi mogla da aktivira i ostale. Zato se mine odnose na drugu lokaciju gde se na kraju izazivaju kontrolisane eksplozije.

Da li je teško otkrivati mine?

Mine koje se danas koriste imaju vrlo mali deo metala, odnosno, njega gotovo uopšte i nema. Na primer samo 0,3 odsto metala – to je u stvari samo udarna igla. I tako, kada na tlu područja koje pretražujemo naiđemo na komadiće metala, igle, različit metalni otpad i slično, tada, naravno, dobijamo daleko više signala od tih metalnih delova nego od samih mina. Ali svaki taj deo moramo da pregledamo kako bismo na kraju pronašli mine.

Gube li mine s vremenom svoje dejstvo?

Upravo suprotno. One s vremenom postaju još opasnije. Mina, u zavisnosti od vrste, uvek ima udeo TNT-a ili mešavinu RDX-a. Ta vrsta eksploziva s godinama gubi fleksibilnost i postaje nestabilna. Ponekad je za detonaciju potreban samo lagani dodir. Mina tako može da leži u zemlji 80, 90 godina i da još uvek bude opasna. Uzmimo primer Verduna u Francuskoj, poznatog bojišta iz Prvog svetskog rata. Tamo su mine još uvek aktivne iako su im detonatori sada već rđavi i više ne funkcionišu. Ali same mine još uvek mogu da eksplodiraju.

Vaš posao je izuzetno opasan. Koliki je rizik da Vam se nešto dogodi?

Na ovakvom poslu uvek se nešto događa. To su stvari o kojima nerado govorimo. Ljudi se upoznaju, obrazuju i treniraju. Evo jednog primera koji sam doživeo u Avganistanu: jedan moj američki kolega čistio je mine uz pomoć mašine i prelazio teren pre samog aparata. Tako je nagazio na minu. Sličnih primera ima mnogo i to je uvek veoma loše. Uvek postoji i opasnost zaostalih mina.

Gunder Picke je kapetan Bundesvera. Do 2008. bio je stručni predavač na kursevima razminiranja Bundesvera u Minhenu. Između ostalog, bio je angažovan u misijama razminiranja u Libiji, Avganistanu i Bosni i Hercegovini, gde je edukovao lokalne službe za razminiranje.

Autor: Kristof Riking / pš
Odgovorni urednik: Ivan Đerković