Želim da znam gde mi je sin sahranjen

U eksploziji u metrou u Minsku aprila 2011, poginulo je 15 osoba, a povređeno više od 300. Vladislav Kovaljov i Dmitri Konovalov, obojica 26-godišnjaci, proglašeni su 15. marta 2012. krivim za taj teroristički napad, osuđeni na smrt i pogubljeni. Vladisavljeva majka Ljubov Kovaljova veruje da pogubljeni mladići nisu pravi napadači. Bori se, pored ostalog i za ukidanje smrtne kazne u Belorusiji.

DW: Gospođo Kovaljova, kako ste preživeli prethodnu godinu?

Ljubov Kovaljova: „Kao i godinu pre toga – u strahu i nadi. I dalje ne mogu da verujem da su moj sin Vladislav i Dmitri Konovalov pogubljeni. U mojoj glavi je moj sin i dalje živ, verovatno i zbog toga što njegovo telo nisam videla. I dalje se uzdam u neko čudo. Od njegovog hapšenja prošlo je dve godine. Tada nije bilo ničega što bi mom sinu pomoglo. Danas pokušavam od beloruskih vlasti da saznam gde je moj sin sahranjen. Ukoliko to ne budem uradila, moj život postaće besmilen.“

Vi verujete da vaš sin nema nikakve veze za eksplozijom u podzemnoj železnici Minska?

„Moj sin Vladislav i Dmitri Konovalov su nevini. Takav napad ne mogu da izvedu dva amatera. Iza toga bi morao da postoji kompletan sistem. Njih dvojica su žrtveni jarci.“

Inicirali ste internet-peticiji na međunarodnom nivou, kako bi došlo do ukidanja smrtne kazne u Belorusiji. Kako napredujete?

„Kampanja je pokrenuta uz pomoć internet-platforme change.org (u prevodu promena), još u novembru 2011, dakle i pre izvršenja smrtne kazne. Još tada smo imali 30.000 potpisa iz čitavog sveta. Sud je ignorisao sve te činjenice, uključujući i mogućnost ponovnog razmatranja nekih podataka. Do ponavljanja procesa nije došlo. Nakon presude, broj potpisa se povećao na 100.000. Ja sam upućivala pisma na adrese šefova vlada i država u Evropi. Molila sam ih da se usprotive primeni smrtne kazne. Primili su me u Evropskom parlamentu i Savetu Evrope. Ustupila sam im dokumentaciju o kompletnom slučaju, izveštaje o istrazi i suđenju. Ali predsednik Aleksandar Lukašenko je zahteve međunarodne zajednice ignorisao.“

Kako na vaše aktivnosti reaguju beloruske vlasti i šta je vaš krajnji cilj?

„Nakon pogubljenja Vladislava i Dmitrija u Belorusiji više nije bilo smrtnih kazni. Mi želimo da se član 175. Krivičnog zakona promeni. Uz to stavom 5. tog člana zakona onemogućava se porodicama pogubljenog da preuzme telo. Ni mesto sahrane se ne navodi. Drugim rečima, vlasti mogu da prikriju sve, i zaista mnogi dokazi nakon izricanja presude 30. novembra 2012. uništeni. Obraćala sam se svima od suda, MUP-a, tužilaštva do KGB-a. Htela sam da znam koje bio nadležan za izvršenje kazne i gde je grob mom sinu. Slali su me od službe do službe. KGB tvrdi da je za to nadležan sud. U Krivičnom zakonu čak stoji da se smrtna kazne ne izvršava javno. Sve u svemu, niko ne želi da preuzme odgovornost.“

Verujete li da je ponavljanje procesa još uvek uopšte moguće?

„U ovom trenutku država to ne bi dozvolila. Iako su argumenti optužbe i tokom samog procesa bili tanki. Međutim, trebalo bi imati na umu, da je i pre procesa, Lukašenko hvalio i promovisao one koji su sprovodili istragu. Lično smatram da bi proces pod obavezno morao da se ponovi. Jer su pravi počinioci i dalje na slobodi i mi uopšte ne slutimo šta bi možda moglo da se desi.“

Kako uspevate da bude tako istrajni u jednoj veoma teškoj borbi?

„Neću odustati i dalje će insistirati na informacijama gde je sahranjen moj sin. U ovom paklu od sistema, u kojem smo se našli moj sin i ja, mogao bi svakog da zadesi. Zastrašujuće je to što se ova noćna mora može ponoviti. Dosta razmišljam o tome, koliko sinova je do sada izgubilo živote i koliko majki noćima nije moglo da spava, oplakujući svoju decu.“

Autori: Galina Petrovskaja / Jakov Leon
Odgovorni urednik: Ivan Đerković