Žene Balkana pred izazovima današnjice

Na prošlonedeljnom zasedanju Evropskog parlamenta mogao se čuti i glas žena sa Balkana. One su istakle svoju potrebu da se uključe u procese koji vode ekonomskoj i političkoj stabilnosti regiona, ali i upozorile na diskriminciju, stereotipe, nasilje i trgovinu ljudima, kao na probleme koji su i dalje prisutni u njihovim životima.

Komitet Evropskog parlamenta za prava žena i polnu ravnopravnost, u svom izveštaju o položaju žena na Balkanu, ukazao je i na globalni problem nejednakosti polova u pogledu visine primanja, a posebno je skrenuta pažnja na položaj žena pripadnica manjinskih etničkih grupa, kao što su na primer Romkinje koje su ugrožena diskriminacijom na više osnova. Upravo je želja EP da se u svakoj od zemalja Balkana osnuju tela koja bi se bavila pravima žena i polnom ravnopravnošću, te da se, na lokalnom nivou, otvori što više javnih debata na ovu temu.

„U Srbiji već postoje zakoni koji se tiču jednakosti polova. U Narodnoj skupštini Srbije postoji adekvatna Komisija, a Skupština Vojvodine je donela i deklaraciju o pitanju ravnopravnosti polova. Stvaranje ovakvih centara, nalik na one koji već postoje u zemljama EU, od velikog je značaja za Srbiju “, kaže, u razgovoru za Dojče Vele, Marie Panajotopulos, ispred Evropskog parlameta.

Tradicija u službi budućnosti

Organizovana akcija na lokalnom nivou, uz podršku nacionalnih akcionih planova, jeste baza za borbu protiv diskriminacije žena. Informisanost je još jedan ključ uspeha u ovoj borbi. To se posebno odnosu na mlade, koji bi trebalo da zaborave na prošlost i da tradiciju svojih predaka iskoriste u stvaranju novih pozicija i shvatanja u budućnosti.

„Iz Bosne i Hercegovine stižu nam informacije da je tamo na snazi zakon o ravnopravnosti polova donet još 2003. godine. Na toj borbi zalaže se i tamošnje Ministarstvo za ljudska prava, kao i Agencija za ravnopravnost polova. Sve te institucije moraju da rade na što boljoj prezentaciji ove teme na nacionalnom nivou.“

I „jači pol“ da pomogne

U svetlu globalne ekonomske krize, strahuje se da će njene negativne efekte najpre osetiti oni slabiji. Žene dakle, kao slabiji pol, moraju da se suoče sa ovom ozbiljnom situacijom. Ključnu stvar u takvom trenutku trebalo bi da odigra obrazovanje i informisanost, koji bi omogućili ženama da se uključe u rešavanje ovog globalnog problema.

Marie Panajotopulos zaključuje da pozicija i dobrobit žena nisu samo problemi kojima bi trebalo da se bave žene, već društvo u celini. Tu se posebno poziva „jači pol“ da prihvati novi mentalitet zajedničkog života sa ženama.