Žene Irana bez muškaraca

Jedna prevarena žena, jedna nesrećno zaljubljena, jedna prostitutka i jedna samoubica – četiri žene iz Irana sreću se u začaranom vrtu. Vrt je džungla, ali i pustinja i sklonište u kome te sasvim različite žene pripovedaju svoje sudbine o otporu i represiji u vreme promene vlasti u Iranu 1953. godine. U snažnim i subjektivnim slikama i metaforama rediteljka Širin Nešat podseća na na ambivalentna stanja i raspoloženja nade i očaja, tuge i obnove…

„U ovom filmu želela sam da pokažem da je život u Iranu pedesetih godina bio šareniji nego danas. Mogli ste da sretnete prozapadno orijentisane ljude, religiozne vernike, prostitutke… Ta situacija potpuno je različita od ove danas, kada se ljudi prisiljavaju da budu vernici.“

Ne možete proterati Iran iz Iranaca

Rediteljka Širin Nešat je muslimanka koja je rasla u prozapadno orijentisanoj porodici i pohađala katolički internat u Teheranu. Upisala je studije umetnosti. Godine 1979. napušta Iran i seli se u SAD. Za to vreme na vlast u Iranu dolazi Ajatolah Homeini. Širin Nešat ostala je da živi u SAD, ali se na umetničkom planu uvek iznova vraća Iranu, kao što to bio slučaj sa serijom fotografija „Alahove žene“ sa kojima je postala poznata.

„Irance možete proterati iz Irana, ali ne možete proterati Iran iz Iranaca. Nakon dugog niza godina koje sam provela u SAD još uvek se osećam kao Iranka. Sa druge strane osećam se i kao žena sa Zapada, jer tako razmišljam, oblačim se i živim.“

Ova umetnica je godinama izbegavala da zauzme jasnu političku ili versku poziciju. Ona tvrdi da njena ostvarenja treba da govore sama za sebe. U svojim video instalacijama ona ispituje ne samo vrednosti islama nego i hrišćanstva.

„Ja jesam muslimanka, ali se ne molim svakog dana. Mene ne zanima nepoštovanje prema islamu. Mislim da je vera lična stvar koju bi okolina morala da poštuje. Ovim filmom ne želim da dovodim u pitanje islam ili da protestujem. Ja želim da prikažem ono što vidim. Nije mi interesantno kada su umetnička dela neki vid umetničkog protesta.“

Paralele između 1953. i 2009.

Rediteljka kaže da je revolucija mladih Iranaca uticala na nju. U trenutku revolucije smatrala je moralnom obavezom da podrži mlade. Konačno, i ona sama se bori za ono u šta čvrsto veruje: slobodu, demokratiju i ljudska prava. Širin Nešat smatra da su paralele između revolucije 2009. i 1953. godine očigledne. Pogotovo kada je reč o ženama.

„Kada se radi o političkim aktivnostima, žene se razlikuju od muškaraca. Verujem da su na tom planu žene emocionalnije i to je veoma pozitivno. Žene ne vole nasilje, ali ga trpe. Prošlog leta žene su podržavale demonstrantne koje je policija napadala. Te scene mogu se videti i u filmu kada glumica Munis uzima umirućeg vojnika u naručje i plače.“

Sa filmom „Žene bez muškaraca“ rediteljka Širin Nešat želi da podseti gledaoce na ljude koji se su se davne 1953. u Iranu borili za slobodu i demokratiju. Iranci bi trebalo da se podsete na kratak period demokratije, kaže rediteljka. To im danas vraća malo dostojanstva.

Autorke: Sabine Damaške / Željka Bašić-Savić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković