Život na "bonovima za hranu"

Meri Džons sedi u svojoj kancelariji. Sa njom je i Majkl Flovers, 58-godišnjak bez posla i primanja, koji poslednjih godina redovno dolazi po „bonove za hranu“. Reč je o programu američke vlade, namenjenom siromašnim građanima, koji nemaju dovoljno novca za osnovne životne namirnice.

Početkom novembra na snagu je stupila odluka iz Vašingtona, o smanjenju sredstava za ovaj program. Tom odlukom pogođen je i Majkl, s obzirom da je uz pomoć markica do sada uspevao sebi da kupi hranu u vrednosti od 200 dolara. Sada je ta suma manja za 11 dolara, što je za njega puno novca. Posao i dalje ne uspeva da pronađe. Jer situacija na tržištu rada, naročito na jugu zemlje i dalje ne uliva nade.

Grašak, konzervirano voće i nešto mesa

„Greater Birmingham Ministries“ (GBM) je nevladina organizacija koja pruža pomoć siromašnima. Svaki 90 dana, građani mogu da navrate do njihovih prostorija i preuzmu nešto namirnica. Češće nažalost nije izvodljivo, iako je građana, kojima je potrebna pomoć sve više. „Tročlana porodica od nas dobija nešto što mi interno zovemo – teška kesa“, priča Meri Džons. Ona već 16 godina radi za GBM. Objašnjava nam kako se u tom paketu dobija konzerva pasulja, graška i konzerviranog voća i komad mesa. Ni njoj nije jasno, kako neke porodice sa toliko hrane, uspevaju da prežive.

Veliki broj Amerikanaca oslanja se na hranu iz narodnih kuhinja i crkava. Neki od njih uspevaju da pronađu neke sitne poslove, a neki hranu nabavljaju isključivo uz pomoć „markica za hranu“. Ali to nije dovoljno. Svaki sedmi građanin živi ispod granice siromaštva.

Ovaj program pomoći postoji još od 70-tih godina prošlog veka. Pre četiri godine, kada je izbila finansijska kriza, sredstva za „bonove za hranu“ bila su značajno uvećana. Američka vlada je to obrazložila potrebom da se narodu u teškim vremenima pomogne. Međutim, dodatna izdvajanja za program „Bonovi za hranu“ važila su samo do novembra ove godine. Pet milijardi dolara godišnje otićiće u neke druge svrhe, ali će zato 47 miliona ljudi i dalje biti gladno.

Za neke su bonovi sve!

Danijele ne bi da joj pomenemo prezime u ovoj priči. I ona je danas došla u GBM, ne bi li preuzela paket pomoći u vidu namirnica. „Za neke su markice za hranu sve što imaju“, kaže naša sagovornica i dodaje: „Sada dobijaju 11 ili 13 dolara manje, a za taj novac negde mogu kupiti dve vrećice krompira.“

Ona više ne dobija markice, jer je pre 13 godina bila privedena zbog posedovanja droge. Iako je kaznu odslužila, još uvek ne može da računa na pomoć države. „Imam problema sa srcem. Uvećano je, kao i krvni pritisak, uz to sam i dijabetičar. Ni pluća mi nisu zdrava. Zdravstvenim problemima nikad kraja“, žali se Danijele i priznaje da ne bi imala šta da jede, da nije organizacije poput GBM.

Siromašni su sve siromašniji

Iako ima dosta onih, koji poput Danijele, ne ispunjavaju uslove za dobijanje pomoći, broj građana koji redovno primaju bonove, uvećao se u poslednjih sedam godina i to dvostruko. Trenutno ima 50 miliona primalaca državne pomoći, što je na nivou broja stanovnika Španije.

Istovremeno, sve su glasniji oni koji se protive ovakvim državnim izdvajanjima. Republikanci smatraju da se ugroženi time odvraćaju od potrage za poslom.

Oko 80 odsto Amerikanaca koji dobijaju markice imaju porodice sa decom ili je reč o starim ljudima i osobama sa invaliditetom. Za njih ionako nema posla, kaže Skot Daglas, direktor skladišta sa hranom za ugrožene građane. „Ranije je ovde na jugu u porodicama bilo radnika u rudnicima. Među njima je bilo i dobrih preduzetnika, čak i nastavnika, koji su ako ništa drugo za pomoć uvek mogli da se obrate rođacima. Toga više nema. Siromašni su ovde sve siromašniji“, priča Daglas.

Očekuju se dalja kraćenja

Republikanci zagovaraju kraćenje programa pomoći za 40 milijardi dolara. Demokrate se protive i brane državna izdvajanja argumentom da „markice za hranu“, ne omogućavaju samo siromašnima da prežive, već svaki dolar investiran u bonove generiše devet američkih dolara u poljoprivredi. Naime, zahvaljujući bonovima, četiri miliona građana uspeva da pređe granicu siromaštva, uz to i mali poljoprivrednici i supermarketi profitiraju od prometa namirnicama.

Pri tome, ne radi se samo o nabavci bilo kakve hrane, upozorava Skot Daglas. „Treba imati u vidu da će kraćenjem programa siromašni jesti bilo šta, uključujući i nezdravu hranu.“ Drugim rečima, pored gladi velikog broja građana, američke vlasti moraće da se suoče i sa problemom ugroženim zdravljem siromašnih građana. Opterećenje zdravstvenog sistema, u tom slučaju, biće neminovnost.

Šta će biti sa programom „Bonovi za hranu“ još uvek je neizvesno. Daglas ne sme ni da pomisli, šta bi se dogodilo, kada te pomoći više ne bi bilo. A šta bi tek o tom scenariju rekli najugroženiji?

Autor: Mirijam Braun, Njujork / Jakov Leon