Život posle burke

Za nemačke mediji se podrazumeva da su prava žena – ljudska prava na koja se ne podseća samo jednom godišnje. Zato su tu diskretnije ugrađene poruke u vidu članaka koji na različite načine problematizuju emancipaciju društva u odnosu prema ženama ili samih žena. Tako je Frankfurter algemajne cajtung objavio ogroman članak autorke Emel Zejnelabidin pod naslovom „Kuran kao lek?“ čija je osnovna ideja objašnjenja najpre u kraćem uvodnom pasusu: „Sa Kuranom kao merilom stvari i đavolom kao vaspitačem lako je suditi o drugima bez pažljivijeg gledanja. Tako su za pravoverne muslimane mnogi prostori iskustva ostali zatvoreni, što pogađa više žene nego muškarce. Na primer, nema igre sa identitetima i ulogama. Pokrivena žena ne može da je igra, jer zbog svog odevanja ona ima jedan jedini identitet – javno prepoznatljive muslimanske žene.“

„Posle sedam godina života bez pokrivanja i neupadljivosti, konstatujem da bez tog identiteta drukčije gledam na ljude oko sebe, baš kao što i oni mene drukčije vide. Otkako sam se otkrila, otkrila sam i nove životne svetove u kojima upoznajem realan suživot. Sa mojim dugogodišnjim moralnim merilima i pokrivanjem kao sredstvom distance, nisam sticala iskustvo učenjem, već sam samo bez refleksije sledila pravila. Da li sam, dakle, dok sam bila pokrivena, decenijama bila žrtva zablude u verskim pitanjima? Bez marame, danas se, zahvaljujući novom doživljaju čoveka i Boga, osećam religioznije nego ikad, i pitam se: šta ima odevanje sa religijom i božjom voljom. Ali, kada žena usvoji pokrivanje kao neophodan uslov smernosti i moralnih vrednosti, kada ženi ta forma odevanja postane nešto što se samo po sebi razume i kada ona svoju veru definiše tim odevanjem, onda sloboda neprimetno nestaje, barem sloboda da se uopšte zamisli život bez tog pokrivanja.“

„Zašto se žene koje se pokrivaju zbog vere, i mnogobrojne nepokrivene žene – ili, recimo: one u verskoj uniformi i one u civilu – ne upoznaju bolje, kako bi jedne od drugih naučile na osnovu čega žena može da bude ozbiljno shvaćena, a ne redukovana samo na telesnu privlačnost? Ako muslimanke misle da moraju da se pokriju kako bi se vidljivo izdvojile kao pristojne žene, mogu samo da konstatujem da pokrivanje danas nikako nije adekvatan odgovor na besramno trgovanje ženskim telom u nemuslimanskim društvima.“

Levičarski dnevnik Junge velt piše o ženama u Avganistanu: „Ono na šta je demohrišćanski političar Hajner Gajsler još u nedelju upozorio kao na opasnost u slučaju brzog povlačenja NATO iz Avganistana, naime, da žene u toj zemlji više neće biti sigurne u sopstvenim kućama, predsednik Avganistana u milosti okupacionih snaga, Hamid Karzai, izrazito je odobrio. U jedom ediktu verskog Saveta uleme piše da je udaranje i mučenje žena zabranjeno – ako za to nema razloga utemeljenog u šerijatskom pravu. Ženske osobe moraju da poštuju instrukcije i zabrane šerijata. U to spada i pokrivanje. Osim toga, za vreme školovanja, na poslu, u kupovini ili na putovanju, žene ne smeju da imaju kontakt sa nepoznatim muškarcima. S druge strane, poligamija je dozvoljena.“

„Tvrdnjom da upravo takve okolnosti želi da otkloni, crveno-zelena nemačka vlada se 2001. zalagala za nemačko učešće u ratu u Avganistanu. Avganistanske aktivistkinje borbe za građanska prava, kao Malalal Džoja, koja nije dobila Nobelovu nagradu jer je protivnica NATO, raskrinkale su regionalne saveznike NATO kao fundamentalističke gospodare rata, koji, doduše, jesu u rivalskom odnosu sa Talibanima, ali su im braća po duhu. Džoja, koja je 2005. ušla u avganistanski parlament kao najmlađa poslanica, gde je posle hrabrog govora koji je održala nazvana kurvom i suspendovana, danas živi u podzemlju i moraju da je štite telohranitelji. U svojim istupima u inostranstvu, ona traži povlačenje okupacionih snaga.“

Zidojče cajtung je objavio tekst o tome da Savezna agencija za rad upozorava da kvalifikovanim ženama treba dati veće šanse na tržištu rada – što treba shvatiti kao poruku da one na tom tržištu trenutno nemaju dobre šanse. „Statistika pokazuje da su žene ređe zastupljene na rukovodećim pozicijama, da zarađuju manje od muškaraca i da imaju samo minimalno osiguranje ako ostanu bez posla. Osim toga, žene mnogo češće od muškaraca dobijaju ugovore sa skraćenim radnim vremenom – što važi i za čitavu Evropsku uniju. U Nemačkoj 45,6 odsto svih zaposlenih žena ima skraćeno radno vreme. Evropski prosek je sa 30,8 procenata bitno niži. Samo je u Holandiji situacija još drastičnija nego u Nemačkoj – tamo 74,4 odsto žena ima skraćeno radno vreme. Glavni razlog za to je uglavnom briga o deci.“

Priredio: Saša Bojić
Odg. urednik: Nemanja Rujević