Život van dometa mobilnog telefona
17. novembar 2009.
Jedan od ljudi koji žele život u prostoru bez zračenja je i Uli - Ulrih Vajner: „Kada sam imao deset godina, počeo sam da se interesujem za komunikaciju putem radio-talasa. Sa 14 sam položio ispit za radio-amatera, radujući se što mogu da komuniciram sa celim svetom“.
Uli je tada bio najmlađi radio-amater u Nemačkoj. Usledilo je školovanje za radijskog tehničara. Veliki talenat je već kao 20-godišnjak osnovao sopstvenu firmu za telekomunikacije, imao 20 zaposlenih, dobro zarađivao. Auto-telefoni, mobilni, telefoni, radio – to je bio njegov svet... sve dok se 2002, na frankfurtskom aerodromu, nije desilo sledeće:
„Kada sam hteo da podignem svoj prtljag, odjednom nisam više dobro video, srce mi je prolupalo, i srušio sam se. Dospeo sam u bolnicu, gde je otkriveno da imam poremećaj centralnog nervnog sistema“.
Život u malobrojnim „oazama“
No, pravi uzrok kolapsa bilo je - elektromagnetno zračenje. Uli je odmah izvršio test. Dva dana je proveo u šumi, daleko od mobilnih telefona i primopredajnika mobilne telefonije. Već posle prvog dana osećao se odlično. I psiholozi su potvrdili da je u odličnoj formi. Jasno je da je njegove bolove prouzrokovalo zračenje. Time se on pridružio svojim elektroosetljivim sugrađanima. To su ljudi sa fiziološkim smetnjama koje su nastale kao posledica električnih, magnetnih i elektromagnetnih polja. U te smetnje spadaju nesanica, glavobolja, smetnje u koncentraciji, nervoza, nesvestica ili tinitus.
Zbog toga Uli sada može da živi samo u oazama bez zračenja – kakve u Nemačkoj mogu da se izbroje na prste dve ruke. Predavanja o štetnosti zračenja drži – u skafandru. Upućen je na prijatelje koji mu pomažu u praktičnim stvarima poput kupovine.
U Nemačkoj ima pet miliona elektroosetljivih koji su organizovani u ukupno 100 udruženja.
autori: Mirjam Klausner / Saša Bojić
odg. urednik: Nemanja Rujević