100 dana Dmitrija Medvedeva

Do sukoba u Južnoj Osetiji i vojne intervencije bilans prvih sto dana Dmitrija Medvedeva bio je za ruske prilike vrlo dobar. Prvo, uspelo mu je da ne napravi ni jednu veću grešku na unutrašnjem planu. Bilo bi kobno da je došao u sukob sa nekom od moćnih grupacija ruske elite. Drugo, uspeo je da se donekle emancipuje od Putina i u određenoj meri izgradi sopstveni profil.

Popularni koraci Dmitrija Medvedeva

Na putovanjima u inostranstvo sticao je poene prijatnim ophođenjem i liberalnim i evropski orijentisanim izjavama. U inostranstvu je sa zadovoljstvom primljena odluka Medvedeva da se odustane od pooštravanja zakona o medijima što je pokrenuo Putin.

Kada je premijer Putin oštro napao rudarsku kompaniju i čeličanu Mehel, što je dovelo do vrtoglavog pada akcija na berzi, predsednik Medvedev oprezno se izjasnio protiv pritiska države na privredu, ne pominjući, naravno, premijera po imenu.

To sigurno nisu bila herojska dela, ali imajući u vidu komplikovani ruski sistem vlasti bili su to znaci samostalne politike novog predsednika Medvedeva.

Sukob u Južnoj Osetiji sve je promenio

A onda je došao rat na Kavkazu. Pokušaj Gruzije da ponovo uspostavi kontrolu nad separatističkom Južnom Osetijom značajno je pokvario bilans prvih sto dana Medvedeva. Prvog dana delovao je dezorijentisano i teško se snalazio u ulozi vrhovnog komandanta. Ali je zato Putin, na njemu svojstven način, kao premijer davao smernice iz Pekinga, da bi u subotu nenadano stigao u Vladikavkaz u Severnoj Osetiji.

Medvedev je delovao kao zamenik ostavljen kod kuće koji nije donosio, nego samo prosleđivao naređenja za odlučnu reakciju armije protiv Gruzije. To je bio i kraj pokušaja Medvedeva da se približi Evropskoj uniji, a ulaskom ruskih snaga u Gruziju značajno se produbilo otuđenje Moskve i Unije. I za zemlju, i za svet poruka je jasna: vlast u Rusiji je u Putinovim rukama.