1600 pištolja za finale Svetskog prvenstva
21. jun 2010.
1930 Urugvaj: Na utakmicu bez oružja!
Dugo je trebalo da se uopšte održi prvo svetsko fudbalsko prvenstvo i to tek 1930. Urugvaj je prihvatio da organizuje to takmičenje. Razlog za takvo nećkanje bio je sasvim jednostavan: u to vreme važilo je pravilo da domaćin preuzima baš sve troškove gostovanja drugih ekipa. Na kraju je ostala samo kandidatura te južnoameričke zemlje koja je te godine slavila 100. godišnjicu postojanja.
Ipak, timovim mnogih evropskih zemalja Urugvaj je bio predaleko pa uopšte nisu ni krenuli na takmičenje. Tek mali broj evropskih ekipa, uključujući i onu iz tadašnje Jugoslavije, krenuo je prema Urugvaju jednim brodom!
I dok su Belgijanci vežbali, Francuzi manje trenirali, a više se kartali, Jugosloveni su na brodu ostali zapamćeni po tome što su ispraznili kuhinju. Gotovo svi fudbaleri bivše kraljevine vidno su se udebljali u tih nekoliko nedelja koliko je trajalo putovanje do Južne Amerike. Utoliko je pravo čudo da su upravo Jugosloveni, kao jedina evropska ekipa, dogurali do polufinala. Tamo su izgubili od domaćina sa 6:1.
Ali i susreti prvog prvenstva izgledali su drugačije nego danas. Na finalnoj utakmici, gde su se za prvu titulu najboljeg na svetu borili Urugvaj i Argentina, sudija je bio Belgijanac Džon Langenus. On je, pre početka utakmice, naredio da se svih 60.000 gledalaca pregleda pre nego što se puste na stadion. To je verovatno pomoglo da se spreči potpuno krvoproliće: na ulazu je zaplenjeno čak 1600 revolvera i drugog vatrenog oružja.
U nastavku:
1934. Italija: Musolini ne priznaje poraz!
1934. Italija: Musolini ne priznaje poraz!
Svetsko prvenstvo u Italiji je postalo stvar državnog prestiža: fašistička Italija morala je da dokaže da je najbolja na svetu. To je kritikovala čak i štampa u nacističkoj Nemačkoj konstatujući: „Surovost pobeđuje“.
Italijani zaista nisu birali sredstva da bi stigli do cilja. U četvrtfinalu su italijanski reprezentativci nokautirali golmana Španije Zamoru. Utakmica je ponovljena i Italija je pobedila, ali je samo sedam španskih fudbalera napustilo teren bez većih povreda. Čak su i sudije shvatile da im je bolje da sarađuju „crnokošuljašima“ Musolinija: na polufinalnoj utakmici Italije protiv Austrije, sudija je preuzeo loptu od austrijskog fudbalera koji je usamljen jurio prema italijanskom golu.
Kad smo kod košulja recimo i to da je 1934. nije baš obraćala pažnja na dogovor između timova o tome u kojim dresovima će nastupiti. Tako su fudbaleri Nemačke u Napulju, u borbi sa Austrijom za treće mesto, na teren istrčali u istim dresovima kao i protivnici: u belim majicama i crnim šortsevima. Gledaoci su tu „monotoniju“ na terenu propratili bučnim protestima tako da je utakmica prekinuta. Sudija je naterao Nemce da promene boju svojih dresova i možda im je baš to donelo sreću: pobedili su 1:3.
U nastavku:
1938. Francuska: Šamar za Hitlera
1938. Francuska: Šamar za Hitlera
Baš kao Musolini na prvenstvu u Italiji i nakon Olimpijskih igara u Berlinu, sada je nacistička Nemačka bila odlučna da pokaže svoju snagu i u fudbalu. Rezultat je bio - potpuni fijasko!
U predvečerje Drugog svetskog rata politika je uticala i na Svetsko prvenstvo. Žrebom za kvalifikacione utakmice Nemačka je dobila Švajcarsku, a Austrija Švedsku. Ali tri meseca uoči početka takmičenja, u martu 1938. Austrija je bila pripojena „Trećem Rajhu“ tako da je FIFA morala hitno da odluči, što da učini. Na sednici 1. juna je odlučeno: Švedska je proglašena pobednikom jer Austrija više ne postoji, ali je i bez obrazloženja, utakmica Nemačke protiv Švajcarske iz Strazbura, na samoj granici sa Nemačkom, preseljena u Pariz!
Ta odluka donela je sreću Švedskoj: u četvrtfinalu se susrela sa Kubom koju je savladala sa 8:0 i tek u polufinalu je „polomila zube“ na Mađarskoj od koje je izgubila 5:1. Ali sudbina Nemaca bila je mnogo gora.
Treba znati da je nacistička Nemačka, gladna za devizama, strogo kontrolisala iznošenje novca iz zemlje. Tako je svakome bilo dopušteno da u inostranstvo ponese samo 10 maraka – iznos koji je bio daleko od dovoljnog za boravak u Parizu. Sa druge strane, iz Švajcarske su u Pariz stizale čitave železničke kompozicije Švajcaraca, željnih da podrže svoje fudbalere tako da je stadion u Parizu bio prepun odlučnih Švajcaraca – i na terenu i oko njega.
Paradajz, jaja i flaše na Nemce
Kada su se pojavili Nemci, sa kukastim krstovima na dresovima, odmah je poletela prava kiša jaja i paradajza. U prvom susretu Nemci su još i mogli da budu zadovoljni što se završilo bez pobednika, 1:1. Tokom pet dana do drugog susreta nemačkim fudbalerima je još jednom objašnjeno, šta se očekuje od reprezentativaca Rajha, tako da su i poveli 2:0.
Ali Švajcarci se nisu dali: uz podršku oko 40.000 navijača preokrenuli su rezultat i završili utakmicu pobedom od 4:2. Nemačka je tako morala da napusti prvenstvo već nakon prvog kruga i slaba joj je uteha bila to što je fašistička Italija i u Parizu uspela da obrani titulu prvaka, pobedom protiv Mađarske od 4:2. Jer rat je već počeo - i sledeće Svetsko prvenstvo održano je tek 1950.
aš/idj/ard/spiegel