60 godina postojanja "Grupe 47"

Grupi su pripadali skoro svi književnici koji su osatavili traga u zapadnonemčkoj književnosti posle Drugog svetskog rata: Gras i Valzer, Hajnrih Bel, Ilze Ajhinger i Ingeboprg Bahman, Uve Džonson i Hans Magnus Encensberger. Legedarna “Grupa 47” je osnovana pre ravno 60 godina.

Niko nije ni pretpostavljao da se radi o radjanju najuticajnije instucije u nemačkoj književnosti kada je novinar i pisac Hans Verner Rihter 1947 godine pozvao mlade autore da dodju u Fisen da čitaju svoje radove i razgovaraju o njima:

“Svi su doneli tekstove i tako je započelo nešto što je posle nazvano Grupa 47. Tada nisam ni shvatio značaj trenutka.”

Rihter koji je umro 1993 godine, bio je pokretačka snaga grupe.

Grupa nije bila organizovana kao neka vrsta kluba ili udruženja sa članskim kartama. U osnovi je postojala samo u danima okupljanja, dva puta godišnje. Članovi su smatrali da su deo radionice u kojoj kniževnici razmenjuju mišljenja o svojim radovima. Grupa je posle ratnog iskustva htela da se odvoji od prošlosti i tradicije.

“ Takva generacija je uvek radikalna. Govorim o literanom planu - koja briše sve što je bilo pre nje i tek se posle utvrdilo da je Grupa 47 doprinela velikom razvoju nemačke literature. Sa druge strane pisci koji su emigrirali su bili naši uzori ali smo istovremeno želeli da se odvojimo od njih.”

Pre svega kada se radi o jeziku - bez šaranja i patosa, hteli su da pišu jasno i realistično. Nisu hteli direktno da učestvuju u politici iako su smatrali da književnost može da utiče na politička dogadjanja.

Grupa je htela da predstavlja neku vrstu škole demokratije sa literanim sredstvima - Kritika, rasprava i nemir - tako je Hans Verner Rihter formulisao kredo grupe.

Javnost je pažljivo pratila rad grupe i ona je prerasla u instituciju. I postala živa legenda. Na kraju delovanja došlo je do podele. Nije više bilo poratne generacije koja je davala ton. Mnogi mladji pisci su se angažovali na političkom planu. U predvečerje studenskih protesta 1968. Grupa 47 se politizovala. Encensberger i Peter Vajs su smatrali da su vijetnamski rat i i treći sveti važniji od sastajanja grupe. Raspuštanje Gruppe 47 1976. Godine je bilo logičan rasplet - njen značaj za razvoj nemačke posleratne književnosti je već bio nesporan.