Adel - pobednica bez stida i mekocrtača

Kečiče je prilikom dodele nagrade rekao da je posvetio film „duhu slobode i zajedničkog života“ kao i „predivnoj omladini Francuske koju je upoznao dok ga je snimao“. To je svakako politička poruka u vreme žestokih protesta protiv homoseksualnih brakova u Francuskoj, baš kao što je politička poruka i rečenica koju je dodao, naime, da je film posveće i revoluciji u Tunisu“, gde mladi „takođe žele da žive slobodno (…) i da se slobodno vole.“ „Bilo bi mi milije da je ishod bio drugačiji, ali tako je kako jeste, a i tako je dobro“, piše filmski kritičar dnevnika Frankfurter algemajne cajtung: „Zar Francuzi to nisu predvideli? Film o ljubavi između jedne slikarke i jedne mlade učiteljice, koji obuhvata više godina, bio je ljubimac francuskih kritičara. To je zaista čudesno lako ispripovedan film, koji prati Adel – ona je još kao učenica otkrila da prema ženama oseća veću strast nego prema muškarcima, pogotovo kada se radi o jednoj plavokosoj ženi dosta starijoj od nje.“

„Bilo je jasno da će film osvojiti neku nagradu, jer novo pravilo glasi: jedna nagrada po filmu. Kada je nagrada za glavnu žensku ulogu otišla u ruke Berenis Bežo – nagrada koju su mogle da osvoje i glavne glumice Adelinog života – bilo je jasno da će Adela osvojiti nešto krupno. Ali, baš Zlatnu palmu? Za tako nešto meni u filmu neke stvari nedostaju, a nekih ima i previše. U filmu ima elemenata koji govore o odnosima klasa, elemenata sasvim slabih, o tome bih rado saznala više i za to se odrekla jedne od dugih seksualnih scena. A tu je i klišetizirana podela uloga između dve žene – jedna pere sudove, dok druga čita: to nije tako samorazumljivo, ili lezbejke baš toliko zaostaju za heteroseksualcima u svom socijalnom razvoju? Abdelatif Kečiče je pravi režiser za ovo priznanje, ali Adel nije pravi film za to.“

A to što je homoseksualna tema baš u Kanu dospela u središte pažnje, to je vrlo dobro! Već se govori o 'istorijskoj odluci'. U sekciji 'Poseban pogled' jedan drugi eksplicitno homoseksualni film Alena Žirodija dobio je nagradu za režiju. Nagrade za ova dva filma sa njihovim hardcore slikama, bitan je znak osvajanja estetskih sloboda homoseksualnog seksa.“

„Strast pobeđuje“, naslov je koji je povodom Zlatne palme objavio dnevnik Zidojče cajtung: „To je zapravo paradoks: filmski festival u Kanu je da bi se sivmi silama borio protiv principa potiskivanja u najvećim filmskih hitovima, koji zahtevaju da jedan jedini film privuče pažnju što većeg dela publike. Nauprot tome, u Kanu se prikazuju filmovi u kojima ništa ne eksplodira, koji ne pokušavaju da već unapred budu spektakli… Što je Kan uspešniji u toj nameri, tim brže se i on sam pretvara u bestseler među festivalima – on privlači sve više važnih filmova i postavlja se pitanje šta će na kraju ostati za konkurenciju.“

„U to se uklapaju dve srceparajuće ljubavne homoseksualne priče. Adelin život Abdelatifa Kečičea, strastven, čulni film, bio je favorit kritičara. Predsednik žirija Stiven Spilberg i njegove kolege, podlegli su čaroliji koju Kečiče stvara posmatranjem iz neposredne blizine. Zlatnu palmu je dobio zajedno sa svojim glumicama Adel Egzarhopulos i Lea Sedu.“

„Adel“, piše dnevnik Di velt, „govori o dve mlade žene u potrazi sa svojim seksualnim identitetom. Pre četvrt veka, Adel bi izazvala ogorčene diskusije o pornografiji. Kada se Adel i njena devojka Ema prvi put vole, scena traje pet do deset minuta (procene se razlikuju), što je duže nego i u jednom mejnstrim filmu. Kamera – kojom rukuje jedan jedini kamerman – već je i pre toga prikazala neuvijeno zainteresovane poglede na Adelinu stražnjicu ili na njena u snu otvorena usta, pa sada otvoreno prati i sve moguće seksualne položaje. Bez stida i mekocrtača, sa strateški plasiranim senkama, bez orgija stenjanja.“

„Taj radoznali, jasno usredsređeni pogled bez vrednovanja, provlači se krozi čitav film, i to je perspektiva jedne mlade generacije koju je Kečiče preuzeo (on je na početku svojih pedesetih). U ovom filmu se mnogo pleše, jede i ćaska, ali to nikada nije samo sebi cilj, uvek se tik ispod površine prepoznaju egzistencijalni sukobi. A takvih je mnogo. Kom polu pripadam? Kako da to saopštim roditeljima? Kako će to prihvatiti oje društvo? Jesam li dostojna žene u koju sam zaljubljena? – To nisu bog zna kako nova pitanja, ali Adel ih postavlja tako sveže i strastveno kao da ih još niko nikada nije postavio.“

Pripremio: Saša Bojić
Odg. urednik: Ivan Đerković