Ahmadinedžadu treba veliki rat

DW: Ako se pokrenu novi pregovori i Iran dopusti međunarodnim inspektorima obilazak spornog atomskog pogona, hoće li onda ipak doći do diplomatskog rešenja?

Omid Nuripur: To bi bilo fantastično, ali bojim se da je nepoverenje na obe strane vrlo veliko. Iran premalo radi na uklanjanju tog nepoverenja.

Teheran je u međuvremenu nastavio da radi na svom atomskom programu, Zapad je proglasio nove sankcije Iranu, a Izrael preti preventivnim napadom. Boji li se Iran napada?

Moj je utisak da je strah sve manji jer je vidljivo da manevarski prostor Amerikanaca i Izraelaca nije posebno veliki. Koliko ja vidim, unutar iranske vlasti postoje pojedine snage koje su čak zainteresovane da dođe do vojnog sukoba. Ako delovi Saveta čuvara revolucije, koji podržavaju predsednika Mahmuda Ahmadinedžada, traže neki razlog za osvajanje prevlasti u unutrašnjoj borbi za vlast, onda bi im vojni napad na Iran dobro došao. Ali pre bih rekao da Ahmadinedžad i njegovi ljudi provociraju sukob u Hormuškom moreuzu, a ne sukob s Izraelom.

Zašto Teheran želi napad na sopstvenu zemlju?

Postoji borba između dva bloka: na jednoj strani je Ahmadinedžad, a na drugoj vrhovni vođa ajatolah Hamenei. Ahmadinedžad na parlamentarnim izborima nije samo izgubio deo podrške, nego je doživeo i lični poraz. Budući da se njegov mandat, a time i njegovo učešće u vlasti, završava iduće godine, jer onda više neće biti predsednik, njemu treba vojni sukob kako bi mogao da proglasi vanredno stanje da bi njegova vojska mogla da traži obračun s verskim vođama. To je zastrašujuće.

Za vreme posete izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, Amerikanci su obećali da će sprečiti atomsko naoružavanje Irana i osigurati izraelsku vojnu premoć. Ali američki predsednik Barak Obama je za sada odbio mogućnost vojnog rešenja. Postoji li uprkos tome ratna pretnja?

Nadam se da ne. Ne vidim nikakvu vojnu opciju koja bi imala smisla. Iranski atomski program se ne može zaustaviti napadima iz vazduha. Jedino što bi stvarno bilo delotvorno bio bi pravi veliki rat koji bi na kraju doveo do toga da u Iranu dođe do promene vlasti. Ipak, ne verujem da Amerikanci nakon Iraka i Avganistana gde su se katastrofalno preračunali zaista imaju volje i snage za još jedan kopneni rat.

Može li se dogodili da se, slično kao u Iraku, sa ili bez vojne intervencije otkrije da Iran uopšte ne radi na izradi atomskog oružja?

Ne polazim od toga da u Iranu trenutno postoji atomsko oružje. O tome se ne radi. Radi se o sposobnosti za njegovu proizvodnju. Radi se o tome da Iran tako kupuje na svetskom tržištu da je besmislen svaki drugi način korišćenja atomskog programa osim za proizvodnju atomskog oružja. To je ono što je krajnje sumnjivo.

Zašto Izrael sme da ima atomsko oružje, a Iran ne sme?

Ni Izrael u stvari ne sme da ima atomsko oružje. Da ga on ima i da nije ratifikovao nikakve međunarodne sporazume – to baš ne deluje umirujuće. Naravno, najbolje bi bilo kada niti jedna zemlja na Bliskom istoku ne bi imala atomsko oružje. Ali, postoji velika razlika između Izraela i Irana: izraelski predsednik još nikada nije zapretio nekoj drugoj zemlji da je želi uništiti. Kao što je poznato, u slučaju Ahmadinedžada situacija je drugačija.

Omid Nuripur je zastupnik Zelenih u Bundestagu i član nemačko-iranske parlamentarne grupe.

Intervju: Diana Hodali (ajg)
Odg. urednik: Nemanja Rujević