Albanija se guši u svom i u tuđem smeću!

Doslovce svuda, po jarcima i potocima mogu se videti divlje deponije smeća, bilo da je predgrađe Tirane, lučkog grada Drača ili u Skadru na severu zemlje. Zapravo, i pojam "deponije" puka je apstrakcija, jer i građani i opštine bacaju svoj otpad gde god im se učini zgodnim.

Na primer, lučki grad Drač: Tamo uopšte nema zvanične deponije smeća. Smeće grada sa preko 200.000 stanovnika završava na poljima oko grada. Tamo po smeću gaze svinje i koze tražeći nešto za jelo, a kad padne kiša, svi otrovi iz smeća slivaju se u potoke - i na kraju u Jadransko more. Jedini koje to smeće uopšte zanima jesu Romi, koje pokušavaju da sprovedu nekakvu "reciklažu": traže plastiku, papir, metale i sve što se još nekako može unovčiti. Kako bi došli do metala, jednostavno pale smeće, naravno sa kobnim posledicama i po njih i po životnu sredinu.

Čak i ako deponija postoji...

Lavdoš Feruni jedan je od retkih u Albaniji, koji se bori za očuvanje prirode. Već dugo se žali zbog divljih deponija, ali se gotovo niko ne osvrće na njegove apele. "U poslednje 23 godine potrošnja je u Albaniji eksplodirala. Infrastruktura nije pratila taj trend tako da mi u Albaniji stvaramo kudikamo više smeća, nego što smo u stanju da ga preradimo."

Zapravo, nebriga nadležnih ide toliko daleko da u čitavoj državi postoje samo dve deponije koje koliko-toliko odgovaraju standardima Evropske unije - u Tirani i jedna u Bushatu na severu zemlje. Ali Nemac Volfgang Krause na sopstvenoj je koži iskusio, kako se Albanci odnose prema svom smeću.

Naime, on je bio direktor deponije smeća koju je tamo izgradila nemačka firma za odlaganje otpada - Becker. U deponiju i pogon za reciklažu uloženo je gotovo pola miliona evra i kalkulacija je isprva izgledala odlično. Samo za plastični otpad pronađen je partner koji je bio spreman da plati 60 evra po toni, tako da su tražili samo sedam evra po toni otpada, koji se tamo mogao odložiti.

Albansko smeće dolazi u Hrvatsku

Kako je projekt završio? Volfgang Krause izgubio je posao jer od čitavog poduhvata nije bilo ništa. Naime, ono što je deponiji nedostajalo bilo je - smeće! Stizalo je samo osam odsto smeća od onoga koliko je izračunato da se posao isplati, jer se sve ostalo smeće i dalje bacalo po livadama!

I to upravo velike količine: samo grad Skadar, kako su izračunali stručnjaci američke organizacije USAID, svaki mesec proizvodi 2.000 tona smeća, što je otprilike 50 kontejnera standardnih dimenzija. "Ali mnoge opštine su svoj otpad i dalje bacale u reku Kir i na mnoge divlje deponije i čekale da to smeće na proleće voda odnese u more. To smeće onda dolazi u Hrvatsku", konstatuje Krause.

Rezultat uštede od sedam evra po toni, lako se može videti u predgrađu Skadra. Čitava brda smrdljivog smeća uz samu reku Kir. Ali ono što se graniči sa apsurdom jeste pored svog tog "albanskog" smeća sa kojim ne znaju šta će, Albanija je odlučila smeće čak i da uvozi!

Tako je, prema informacijama albanskog Ministarstva za zaštitu životne sredine 2011. u tu zemlju uvezeno 300.000 tona metalnog otpada i 20.000 tona plastičnog otpada kako bi se u toj zemlji preradilo - pre svega iz Italije. Na kraju niko ne zna, šta je tačno stiglo u Albaniju. Jer, albanski carinici se nisu baš previše trudili da proveri, šta je u pristiglim kontejnerima - pogotovo nakon što su, kako mnogi pretpostavljaju, od uvoznika dobili "mali poklon za trud".

Šta je u Albaniju stiglo?

Zaštitnik okoliša Feruni može samo da sluti šta je zaista došlo iz Italije, ako je i prekriveno sa malo "običnog" smeća, ispod toga lako može biti otrovni, hemijski otpad. Bezbedno odlaganje otpada je u Evropskoj uniji prilično skupo, a u Albaniju je najverovatnije stigao preko dobro poznatih kanala sa juga Italije.

Zamenik ministra za zaštitu životne sredine, Taulant Bino, tvrdi kako zaštitnici okoline "preteruju" sa optužbama, ali ipak, u istom dahu priznaje i kako nije teško potkupiti albanske carinike. Istovremeno, on kaže kako njegovo ministarstvo ne može da jamči da nikakav otrovni otpad nije uvezen u Albaniju.

Barem kad je reč o tom, "uvoznom" otpadu, čini se da će on ipak prestati da stiže u Albaniju. Još u aprilu su se zaštitnici okoline, uz pomoć tada opozicionih albanskih socijalista, izborili za referendum na kojem bi građani odlučili o tom "poslu" sa Italijom. Najverovatnije će i građani biti protiv, ali s obzirom da su albanski socijalisti ionako u junu ove godine pobedili na izborima, sada je na njima da zaustave uvoz sumnjivog smeća.

Ali time nije rešen problem otpada u Albaniji. I oni sami stvaraju previše otpada - među kojima takođe ima i mnoštvo opasnih materija i niko, ni građani ni političari nisu previše zabrinuti šta se sa tim otpadom na kraju dešava. U prirodu ionako jedva da odlaze. A ko i bi, pored tolikog smeća? Pri tome ako voda smeće zaista odnese u more, onda je problem je za Albance ionako rešen.

Autor: Johan fon Mirbah / A. Šubić
Redakcija: Jakov Leon