Alfred Hičkok, dvadeset pet godina posle smrti

Pre nedelju dana je Studio Warner Brothers najavio da će roman «Stranac u vozu», Patricije Hajsmit, ponovo biti adaptiran za film. Režiraće Noam Murro, poznat u branši reklamnih spotova. Pre tačno pedeset pet godina je Alfred Hičkok snimio film po tome romanu. Mnogi misle da bi se Hičkok, da je živ, verovatno zgrozio, Murrovim nesuđenim delom.

To samo govori u prilog Hičkokomaniji među sineastama. I danas srećemo najmlađe sineaste koji tvrde da je za njih svaki Hičkogov film poglavlje bibilije zvane «Alfred Hičkok». Razume se da je u mitologiji jednog filmskog velikana kakav je bio Hičkok 'rimejk' svakodnevna pojava. Prisetimo se da je 1998. Gus Van Sant smimio ponovo Hičkokovo klasično delo «Psiho», obrađujući predložak kadar po kadar, doduše, u koloru, i sa drugim glumcima. Bilo je poklonjenje velikanu i uzoru.

Hičkokovi filmovi su odmah prepoznatljivi po jasnom autorovom rukopisu: Dugi kadrovi. Neupadljiva montaža. Tačnost u svakom detalju režije i dramaturgije. Malo koji filmski umetnik je tako lako brisao granice između filma i književnosti, na primer, jer doživljaj gledanja filma je bio tu isti kao i čitanja knjige, po kojoj je Hičkok često radio. Zapravo, bio je majstor povinovanja filmskom scenariju, a da slika ne trpi pod teretom napisanog. Hičkok je bio odličan čitalac kriminalističkih storija. Umeo je da čita na dva načina: i kao napisano, i kao predložak za filmovanje.

U filmovima Alfreda Hičkokga se uvek radilo o krivici i kažnjavanju grešnika, o strahovima i opsesijama, o neurozama i perverzijama, o patološkim porodičnim konstelacijama, o gubljenju indentitea. I sve te sadržine je autor majstorki umeo da upakuje u žanr trilera. Rekao bih i da je Hičkokov film žanr za sebe, jer nije to bilo samo razvijanje fabule po zakonima žanra, nego i obogaćivanje žanra slikama svakodnevice. Veličina Hičkokove umetnosti je upravo u najbudnijoj optici za svoju stvarnost. Ako postoji umetnik svoga vremena za koga se može reći «savremenik», onda je to Alfred Hičkog. Najplastičnije je oslikao svoje vreme. Razmatrao je ponore savremenog čoveka, posebno psihološke uvrnutosti, pa pozadinu bigoterije, posebno katolicizma. Ali je i najtačnije oslikavao, karaktere savremenosti: na primer, muškarca generacije, oca porodice, pomerenog iz konstektas, pa ambijent u kome se kretao, posebno kancelarijski ambijent, stan, odeću, podignute kragne, način na koji je nosio kišobran. Ili je najupčatljivije oslikavao ženu svoga vremena: na primer, plavušu strogog izraza lica, kontrolisanog ponašanja, ali na drugi pogled masku najsloženije unutrašnje emocionalne ili moralne zbrke, najedanput krhku i perverznu, ili sasvim izgubljenu.

Hičkok je bio i jedan od najmarkantnijih realizatora frojdističke psihologije. Umeo je da sve što se u nauci, tehnici, medicini, dakle u društvu, odvijalo, odmah prebaci na jezik umetnosti. Filmovi «Marni», pomenuti «Psiho», «Vrtopglavica», jesu i filmski traktakti Frojdovih psihijatrijskih seansi.

Alfred Hičkog je kao melo koji umetnik epohe bio i socijalno svestan. Njegovi filmovi nisu samo karakterizacije likova iz dubioznog miljea. Svesno se autor okrenuo obrađivanju karaktera srednjeg staleža, onih koji vole luksuz, ali žive na površini života, na kojoj se i te kako zakuvava sve u sva. Čak i negativci Hičkokovih filmova su tipovi takovog društva. I uvek se slika karaktera najpre prikriva, i, tek sigurnom rukom autora vođeno, javlja gledaocu u pravom svetlu, u finalu filma. Tako je to u filmu «Senka sumnje», ili ili «Sumnja», ili «Konopac», ili «Nazovi M, radi umorstva».

Pedeset tri filma je snimio Alfred Hičkok. Do 1939. je živeo i radio u Engleskoj, u kojoj je i rođen 1899. Onda je, kao i mnogi, prešao u Hoilivud. I za razliku od mnogih se on tu savršeno pronašao. Ništa nije promenilo njegov filmski identitet ni njegov autorski rukopis. Ako postoji autor koji je maksimalno izvukao od sredine u kojoj je delovao, onda je to Alfred Hičkok. «Rebeka», «Prozor na dvorište», «Ptice», «Sever severozapad», «Porodična zavera», su samo neka remek-dela holivudskog Alfreda Hičkoka.

Dakle, ostao je kanon sineasta koji su njegov mit zabetonirali možda onim čuvenim intervjuom obožavaoca Hičkoka, francuskog rediteelja Fransoa Trifoa, 1962, objavljenog u časopisu Kaje-d-sinema, intervju koji je, možda, i manifest tadašnje čuvene francuske kinematografije Godara, Šabrola i Trifoa.