Amerikanci imaju pravo da prisluškuju?

Tek je bilo prošlo deset godina od Drugog svetskog rata kad je tada još mlada Savezna Republika Nemačka 1955. godine dobila potpuni suverenitet kroz takozvani Bonski sporazum o odnosima sa tri savezničke sile – SAD, Velikom Britanijom i Francuskom. Istovremeno je nemačka vlada saveznicima ustupila određena prava. Kako je frajburški istoričar Jozef Fošepot saznao prošle godine, vlada u Bonu je odobrila i obuhvatne obaveštajne operacije na nemačkoj teritoriji i pristala na kontrolu zapadnonemačke pošte i telekomunikacija. „Ti dogovori su do danas važeći i obvezujući za svaku saveznu vladu“, rekao je Fošepot u intervjuu za DW.

Drugim rečima: čak i prisluškivanje mobilnog telefona kancelarke Angele Merkel bi, prema tim dogovorima, imalo zakonsku pozadinu. Doduše, nigde u tajnim dokumentima iz pedesetih ne stoji izričito da američke obaveštajne službe smeju da špijuniraju saveznu vladu – s druge strane to nije ni izričito zabranjeno, ističe Fošepot. Bonskim sporazumom je tadašnji nemački kancelar Konrad Adenauer Saveznicima uz rezervu ustupio pravo, prema kojem nema više povratka na nedodirljivost poštanske i telefonske tajne, kako to stoji u Ustavu. „Obaveštajna služba NSA se i profilisala u Nemačkoj – udarnoj zemlji u Hladnom ratu“, napominje Fošepot. NSA do danas ima svoje institucije u Nemačkoj, na primjer u Vizbadenu.

Do kad važe posebna prava?

Međutim, u kolikoj meri mogu za američke tajne danas uopšte važe dogovori iz pedesetih godina? Nikolaos Gazeas, stručnjak za međunarodno pravo pri Univerzitetu u Kelnu, smatra da su rezultati istraživanja istoričara Fošepota zadivljujući, ali se ne slaže s njegovim zaključcima: „Čak i ako polazite od toga da je saveznicima svojevremeno ustupljeno takvo specijalno pravo, trebalo bi, tumačeći ovaj sporazum, da uzmemo u obzir i želju svih strana – a nemačka vlada verovatno ni tada nije htela da bude prisluškivana.“

Osim toga, upitno je jesu li pravno gledano ti dogovori zaista do danas važeći, napominje Gazeas, jer i kroz drugačije izjave jedne od dve strane može doći do toga da jedan sporazum više ne važi. Tako je, kako navodi ovaj stručnjak, moguće da je došlo upravo do poništenja dogovora kroz poruke vlade SAD u smeru Nemačke proteklog leta. Tajna služba NSA je naime priznala greške i izvinila se.

Molim, ne špijunirati!

Kako bi se ubuduće sprečili pokušaji špijuniranja, evropske države izrađuju takozvane „No-spy-sporazume“, kojima sve potpisnice obećavaju da se neće međusobno špijunirati. Takve sporazume Nemačka i Francuska, koja je takođe pogođena američkim prisluškivanjem, žele sklopiti i sa Vašingtonom. „Takvim dogovorima, koji bi predstavljali međunarodne pravne sporazume, zapisalo bi se crno na belo da je prisluškivanje nemačke vlade apsolutno nedopustivo. U tom slučaju bi bile uklonjene i poslednje sumnje u kažnjivost prisluškivanja“, kaže Gazeas. Jer, iako je prema njemačkom zakonu kažnjiva „obaveštajna aktivnost tajnih agenata“, Gazeas napominje da u slučaju Amerikanaca tužba uopšte ne bi bila podignuta.

Na diplomatskom planu je međutim sasvim drukčija situacija: nemački ministar spoljnih poslova Gido Vestervele je protekle sedmice na razgovor pozvao američkog ambasadora, a Angela Merkel je odmah telefonirala Baraku Obami koji se navodno izvinjavao. Dok se dobri nemačko-američki odnosi ponovno ne uspostave, trebaće još vremena – i to nezavisno od toga da li je međunarodno pravo, kad su u pitanju akcije prisluškivanja, bilo na strani Amerikanaca ili ne.

Autori: Fridel Taube / Marina Martinović
Odg. urednik: Nemanja Rujević