Autobuska karta kao investicija

U decembru 2009. godine EU je ukinula vize za građane Srbije i Makedonije i celu prošlu godinu oni su slobodno putovali šengenskim prostorom. I za to vreme su se našli na vrhu liste podnosilaca zahteva za azil u Nemačkoj. Tim povodom, pod naslovom „Autobuska karta kao investicija“, list Frankfurter algemajne cajtung piše da su mnogi platili posrednicima proviziju, jer im je obećana dobra zarada u Nemačkoj. List, pored ostalog, piše:

„Među prevarenim građanima najviše je najsiromašnijih među siromašnim u njihovim zemljama. Gotovo 94 odsto podnosilaca zahteva za azil iz Srbije kažu da su Romi, kod makedonskih građana 84 odsto su takođe Romi, ostali su Albanci. Pripadnika slovenskih naroda koji u obe države predstavljaju većinu, dakle Srba i Makedonaca, nema na listama podnosilaca zahteva za azil ili su na njima u zanemarivom broju.

Lak plen prevaranata

Romi su lak plen za biznismene svih vrsta, jer je većina siromašna i neobrazovana.Oni su uvek žrtve beskrupuloznih posrednika koji im obećavaju med i mleko - u ovom slučaju da će brzo i lako u Nemačkoj zaraditi mnogo novca. Pod pritiskom zemalja koje su najviše pogođene poplavom lažnih azilanata vlasti u Beogradu i Skoplju, a i Sarajevu i Tirani, iako su njima vize ukinute tek nedavno, počele su kampanju prosvećivanja kako bi obeshrabrile potencijalne lovce na sreću i sprečile zloubotrebu slobode putovanja.

Nemačka vlada jasno je stavila do znanja da će u slučaju potrebe zatražiti da se ponovo uvedu vize za zemlje zapadnog Balkana. Istina, ta pretnja pre je bonbona za domaću publiku, jer pojedinačno nijedna članica EU ne može da uvede vize. Nadležna je Evropska komisija i veliko je pitanje da li bi bilo političke podrške za takav potez koji bi značio korak unazad. U krajnjoj liniji, većina članica šengenske zone nema problema sa lažnim azilantima iz tog dela Evrope. Osim toga, postavlja se pitanje da li se može kazniti cela zemlja zbog zloupotreba manjine.

Priče i stvarnost

Naime, mesečno ima 1.700 neopravdanih zahteva za azil i neuporedivo više putovanja sa kojima nema nikakvih problema. O njima javnost ne zna ništa, jer ti putnici zemlju napuštaju nečujno kao što su i doputovali u nju. Priča da Srbi i Makedonci zloupotrebljavaju slobodu putovanja kako bi šibicarili po pešačkim zonama i radili na crno po gradilištima samo je kliše. Osim toga, većina onih koji dolaze ni ne iskoristi tromesečni boravak koji im je omogućen ukidanjem viza. Većina ima posao i obaveze u Beogradu ili Ohridu kojima moraju da se vrate, uostalom kao što je slučaj sa svim ostalim Evropljanima.

Međutim, Romi jesu problem. Oni, istina, nisu progonjeni u Srbiji i Makedoniji, ali, kao i svuda na Balkanu, žive izolovano i u teškim uslovima. Na konferenciji u Sofiji u februaru 2005. godine više evropskih zemalja proglasilo je „Deceniju integracije Roma“, ali su Romi i dalje ostali manjina koja je u najtežoj situaciji na Balkanu. U Sofiji je dogovoreno da se kroz pomoć u obrazovanju, prilikom zapošljavanja i u zdravstvenoj zaštiti uklone uzroci siromaštva Roma. Međutim, primer Roma proteranih iz Francuske pokazuje da to ostaje evropski problem“, piše „Frankfurter algemajne cajtung“.

Privilegovani službenici EU

List Ekspres se bavi birokratijom u Evropskoj uniji i piše:

„Istorija EU je istorija uspeha i ona je Nemačkoj donela mnoge prednosti. U Evropi koja se sve više integriše potrebne su i institucije koje će voditi računa o zajedničkim normama. I u njima, naravno, trebalo bi da budu zaposleni oni koji su sposobni i motivisani. Ipak, teško je razumeti zašto bi službenici EU imali privilegije o kojima zaposleni u zemljama – članicama ne mogu ni da sanjaju. Recimo, radno vreme od samo 37,5 sati nedeljno? Automatsko povećanje zarada usred krize što je u privredi nezamislivo. To je podsmevanje poreskim obveznicima. Dnevnice za službena putovanja kojih nije bilo? Apsurd! Krajnje je vreme da se privilegije zaposlenih u EU svedu na razumnu meru“, piše „Ekspres“.

List Šlezvig holštajn am zontag se bavi ljudskim pravima u SAD i piše:

„Da se u SAD ne poštuju baš uvek ljudska prava pokazuje slučaj zatočenika u bazi Gvantanamo. Tu su Amerikanci još mogli da se pozivaju na borbu protiv terorizma. Ali upravo u zemlji koja ima najstariji demokratski ustav vlasti pokušavaju da ograniče slobodu izražavanja mišljenja time što od korisnika mreže Tviter zahtevaju lične podatke. U SAD bi trebalo da se sete svog velikog predsednika Tomasa Džefersona koji je jednom prilikom izjavio: ako moram da biram između vlade bez novina i novina bez vlade, onda biram ovo poslednje“, piše list „Šlezvig holštajn am zontag“.

Izbor: N. Briski

Odg. urednica: I. Ivanović