Avganistanski film

Na primer, Mirvais Rekab počeo je još pre dve decenije kao kamerman i danas kaže:

„U Avganistanu danas ima oko 200 filmskih stvaralaca, vlada atmosfera kao u vreme zlatne groznice. Svako bi da snima komercijalne filmove, ali veoma je malo profesionalaca. Svi bi da se obogate preko noći, profesionalno radi samo nekolicina“, kaže Rekab.

Istorija na filmskoj traci

Svaki politički preokret u Avganistanu doneo je specifične filmove i tako je na filmskoj traci zabeležena burna istorija zemlje. Ulaskom sovjetskih snaga u Avganistan krajem sedamdesetih godina film je prvi put došao pod potpunu kontrolu vlasti i Rekab kaže:

„Za meine ne postoji samocenzura - snimam što mislim da bi trebalo snimiti. Ali, u Avganistanu se ne prikazuju kratki filmovi kakve ja snimam – za njih nema publike“.

Publika radije gleda tipične Bolivud filmove sa plesovima, proslavama i mnogo mladih.

Problematika žena na filmskom platnu

Rediteljka Alka Sadat u Keln je došla sa dva dokumentarna filma: „Mi smo postmodernisti“ i „1,2,3": „To je film o tri problema žena u Avganistanu – udaji mladih devojaka za stare, samospaljivanju i sudjenjima ženama po šerijatskim zakonima zbog porodičnih problema. Šefovi klanova često zabranjuju snimanje“, kaže Alka Sadat. Tokom šest godina vladavine talibana u Avganistanu je bila zabranjena muzika, a film je smatran još većim grehom.

Od troje stvaralaca koji su došli na festival u Kelnu nijedan ne može da živi od filma. Mohsen Hosaini napravio je animirani film o prelasku iz ratnog stanja u mir, a učesnike u raspravi iznenadio je prognozom o sopstvenoj budućnosti kao filmskog stavaroca:

Crna budućnost

„Budućnost vidim crno. I uopšte sudbinu kulture u zemlji. Šta je postignuto u poslednjih šest godina? Ministarstvo kulture uspelo je da štampa celih pet knjiga, avganistanski film, bez pomoći države, ne može da stane na noge. Ekonomski smo na nuli, a iz ništa može da proistekne samo ništa“, kaže Mohsen Hosaini.