Azil za Sirijce, ne za Srbe i Makedonce

Povodom Božića po gregorijanskom kalendaru, list Berliner morgen post razgovarao je nemačkim ministrom unutrašnjih poslova Hans-Peterom Fridrihom i jednom od zvaničnika Evangelističke crkve Ulrike Trautvajn, između ostalog i o pitanju izbeglica i azilanata u Nemačkoj.

Hans-Peter Fridrih: „Kao ministar unutrašnjih poslova moram da budem realan. U oblasti prihvatanja azilanata vidim da svako društvo ima ograničeni kapacitet, ograničena finansijska sredstva i mogućnosti za integraciju. Možemo da prihvatimo samo one koji, po našem zakonu, imaju pravo na azil. Konkretno: kapacitete moramo da držimo u pripravnosti za izbeglice iz Sirije, njih ne smeju da zauzimaju zahtevi iz bezbednih zemalja kao što su Srbija i Makedonija. Pre samo dve nedelje Visoki komesarijat za izbeglice UN nas je izričito pohvalio u pismu predsedništvu Evropske unije, jer su Nemačka i Švedska preuzele 60 odsto Sirijaca koji su do sada prebegli u Evropu. Činimo sve što je u našoj moći da onima, koji su zaista politički progonjeni, pružimo šansu da ovde započnu novi život. Ali ako želimo da nastavimo s tim, moramo da na drugoj strani postavimo granice, i sprečimo dalje zloupotrebe. Što se tiče potražilaca azila iz Srbije i Makedonije, moramo da zahtevamo od tamošnjih vlasti da se prema ljudima odnose kako treba.“

Ulrike Trautvajn: „Vidim da zemlje siromašnije od Nemačke često primaju daleko više izbeglica. Veoma mi ide na živce taj mentalitet izolacije, koji karakteriše ovdašnju klimu. Mladi ljudi su delimično otvoreniji, ali u načelu se na zaista ugrožene ljude gleda sa sumnjom i nepoverenjem (…) Želim da se sa potražiocima azila postupa sa više saosećanja. To znači ukidanje ograničavanja kretanja. Izbeglicama u Nemačkoj trebalo bi dozvoliti slobodu kretanja i pristup tržištu rada. Tada će se uštedeti na socijalnoj pomoći, jer će ljudi imati mogućnost da zarađuju za sebe. A što se tiče Roma sa Balkana koji ovde bez uspeha traže azil, smatram da bi političari trebalo da se pozabave bednim uslovima u tim užasnim naseljima u kojima ti ljudi moraju da prezime.“

Život na isflekanom dušeku

Frankfurter algemajne cajtung piše o doseljenicima iz Bugarske i Rumunije, koji u neljudskim uslovima žive u Manhajmu: „Kompletnu sliku bede imaju samo policajci ili zaposleni u gradskoj upravi, kada sudskim putem dobiju pristup u smeštaj za doseljenike. Tada imaju priliku da vide isflekane dušeke, neobezbeđene instalacije za struju, trošne toalete ili novorođenčad koju roditelji previjaju direktno pored ringle šporeta. Društveno rizični uslovi života – tako se to kaže na jeziku nemačkih činovnika. Vlasnici, uglavnom turskog porekla, u kuće sa deset stanova useljavaju po 160 doseljenika. Ne iznajmljuju stanove ili sobe – već dušeke. Takav dušek u jednoj trošnoj kući košta mesečno po 300 evra.

Frankfurter algemajne cajtung ukazuje da iza nekih od navodnih udruženja stranih radnika i agencija za prevoz ljudi u Nemačku, stoji organizovani kriminal: „Policija teško stiče kompletan uvid u situaciju kada se radi o kriminalu i prostituciji. Po pravilu, novi doseljenici su isuviše siromašni da bi posećivali poznate gradske bordele. Zato prevoznici ponekad snabdevaju udruženja osobama koje se povremeno prostitušu. Za sada, veliki deo novih migranata živi manje ili više izolovano od lokalne zajednice. Ta izolacija i mogućnosti za kontrolu u interesu su organizovanih struktura za prebacivanje…“

Pripremio: Darko Janjević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković