Azil za Snoudena – test nemačke suverenosti

Pitanje davanja azila je samo na prvi pogled pravno pitanje. Naravno, stručnjaci moraju da razjasne kako Edvard Snouden može na siguran način da dođe u Nemačku i da tu ostane. Takođe, potrebno je proveriti kako treba postupiti u vezi sa američkim zahtevom za izručenje, koji će stići odmah, i to da li bi Snouden uopšte ikada trebalo da stupi na nemačko tlo. Ipak, sve te pojedinačne provere samo su okidač za veliko političko delovanje koje trenutno više može da se osetiti, nego što može da se posmatra.

Kada je reč o odgovoru na zahtev za odobravanjem azila, za nemačku vladu je to ništa manje nego test mlade nemačke suverenosti. S tim u vezi stoji i pitanje koliko prevara se može dozvoliti najboljem prijatelju? Sve govori u prilog tome da je ova vlada samo površno inscenirala teatarsku grmljavinu i na kraju će, američki napad na mobilni telefon Angele Merkel, što predstavlja svojevrsan politički simbol, progutati kao knedlu. Za to postoje određeni razlozi.

Postaje neugodno

U vreme kada smo svet još uvek delili na Zapad i Istok, a time često i na dobre i loše, onda je nemačka spoljna politika bila jednostavna i opuštena. Uvek smo bili na strani našeg velikog brata SAD. Govorili smo 'Da', a samo povremeno, kada bi nas preplavio napad hrabrosti, bili smo uzdržani. Inače smo bili pokorni i bez velikih prohteva. To je bilo razumljivo. Bili smo saveznik bez „ako“ i „ali“, i to zbog pomešanih osećanja u vezi sa ratnom krivicom i zahvalnosti zbog obnove zemlje.

Tada, u vreme Hladnog rata, svet jeste bio opasan, ali naše nemačko postojanje, pod zaštitom Amerike, bilo je oslobođeno velike spoljnopolitičke odgovornosti. I pri tom nam je bilo dobro. Ništa nam nije falilo, a Vašington je bio tako zadovoljan finom Bonskom republikom.

Nemačko-američko prijateljstvo iznad svega

Danas je Nemačka suverena. Evropa je postala više nemačka, naša ekonomija je stabilna i, uprkos krizi, naši dugovi su pod kontrolom. A SAD? Velika sila je bolešljiva, ona samo još donekle fascinira. Čini se da smo u međuvremenu siti američkog principa ABC – action, burger i cola (akcija, pljeskavica, koka-kola). Ukratko: Sjedinjene Države teško da su iz perspektive današnjeg Berlina zemlja prema kojoj se gaji čežnja. Sjaj je izbledeo.

Upravo u tom periodu, u kojem se gorostas smanjio, a patuljak porastao, nemačka spoljna politika još uvek funkcioniše po principu psa i gospodara. Bilo je to tako do onog dana početkom godine kada je ime Edvard Snouden prvi put dospelo u udarne vesti. Američko-nemačko prijateljstvo, uspostavljeno za večnost, uprkos monstruoznim otkrićima bilo je ipak iznad svega. Tek je mobilni telefon Angele Merkel koji je prisluškivan deset godina pokvario raspoloženje. A sa Snoudenovom željom da upravo u Nemačkoj svedoči i ostane, nemačka vlada se po prvi put nalazi između dve vatre.

Da se razumemo: NSA je špijunirao 35 šefova država i vlada, ali Snoudenov cilj je Nemačka, a ne Brazil, Meksiko ili bilo koja druga zemlja.

Vuk sit i ovce na broju

Čini se da u ovom slučaju postoji konsenzus. Snouden kod nas neće biti klasifikovan kao zločinac, već kao prosvetitelj, u svakom slučaju kao neko ko pokušava da balansira po tankoj liniji između bitange i heroja. Ali, ponuda azila tom Amerikancu za ovu vladu dolazi prerano. Ona se ne usuđuje da to učini.

Ona će težiti solomonskom rešenju: ispitivanju Snoudena u njegovom privremenom ruskom utočištu, preko istražnog odbora koji tek treba sastaviti. Ako do toga dođe, informacije koje bi tako bile dobijene poslužile bi za proveru izdržljivosti nemačko-američkih odnosa. To bi bila minimalna obrana, prema načelu: činimo ono što je najviše moguće, ali ne koristimo krajnje mogućnosti.

Na Balkanu, za takva međurešenja postoji sledeća izreka: I vuk sit i ovce na broju.

Komentar: Folker Vagener
Odgovorni urednik: Ivan Đerković