Bašta koja povezuje kulture

Toplo letnje, nedeljno popodne. Berlinska četvrt Nojkeln. U senci visokog drveća grupica ljudi sedi i secka jabuke. Deca trče po bašti, a miris uglja za roštilj se širi - samo što su zapalili vatru. Ovde se uvek nešto dešava: danas je to kurs kuvanja pekmeza, inače se tu održavaju proslave, koncerti i informacioni dani za učenike. Ova bašta je postala sastajalište ljudi različitog porekla. Mitra, na primer, dolazi iz Irana. „Posadila sam bosiljak donet iz Irana“, kaže, „to je crveni bosiljak, a ovde imam i zeleni. A ovo, ovde, je drvo spanaća, dolazi iz Indije…”

Svako ima neke svoje biljke...

Oprezno preskače sadnicu na čijoj polovini su zasađeni suncokreti. Jedno privatno udruženje stara se o bašti i njenoj podeli - jedan deo bašte se privatno iznajmljuje, dok drugi deo svi zajedno obrađuju. Već tri godine postoji ova mala oaza u velikom gradu, sakrivena iza zida između bivšeg aerodroma Tempelhof i velike džamije. Ovde se Mitra redovno sastaje sa starim i novim poznanicima: „Veoma mi se dopadaju druženja sa ljudima iz različitih zemalja. Svake su nedelje otvorena vrata i svako može da dođe. Lepo je upoznati druge kulture. Svako ima neke svoje, drugačije biljke i mnogo toga sam naučila. Na primer, Turci - oni imaju veoma lepe vrste trava i povrća.“

„Kao boćanje – igra za sve“

Zajednički rad u bašti povezuje ljude. Dok obrađuju zemlju, sade i beru, ljudi lako dolaze u kontakt jedni sa drugima, kaže Hermen Fesgen, profesor na Višoj školi u Potsdamu, i dodaje: „To je kao boćanje, igra za sve – uzmete par kugli i gledate da se što više približite onoj maloj. Sasvim je jednostavna i za dva minuta je objašnjena. Rad u bašti i nije baš sasvim jednostavan, ali je u principu to nešto jednostavno, elementarno, što se vrlo lako može naučiti, bar kada je reč o osnovnim poslovima... U interkulturnim baštama niko ne mora da se prilagođava , svako može da sadi šta hoće - zaključuje profesor Herman Fesgen“.

Autori: Lidija Lajpert/ Mirjana Kine-Veljković

Odgovorni urednik: Saša Bojić