Baštovani-gerilci zaštitnici prirode!

„Evo, ovo je jedan od naših rasadnika. Tu smo zasadili cveće, malo mirisnih biljki kao što su lavanda i nana. Čula sam da se u nekim gradovima podrazumeva da se vlasnici kuće brinu i o zelenilu ispred kuće, na primer oko drveta na ulici…Ovde to nije tako.“

Ova mlada žena stoji na ulici u hamburškoj četvrti St. Pauli. Želi da ostane anonimna i navodi samo nadimak Flori. Ispred nje parčence zemlje na kojoj raste drvo.Tamo gde se inače sakuplja otpad, pasji izmet i po malo korova , nastala je mala bašta. Pas i čovek izgleda da je poštuju:

„Nismo se krili dok smo sadili cveće. A onda su ljudi, mladi i stari, zastajali i gledali: divno, super da se neko setio da nešto učini…“

Teško je odreći se baštovanstva

Flori sebe ne naziva baštovankom-gerilkom, suviše ona poštuje ovu vrstu gerilaca da bi i sebe tako nazivala. Prvi baštovani gerilci bili su ljudi koji su gladovali i zbog toga na tuđim njivama sadili voće i povrće. Često su oni bili bivši vlasnici ove zemlje, ali im je ona ili oduzeta, ili su bili primorani da je se odreknu.

„Znači, njima je bilo važno da imaju šta da jedu, to su daleko ozbiljniji problemi. Ovo što mi radimo u Hamburgu je nešto sasvim drugo.“

Flori obožava da radi u bašti, a kada se preselila u grad morala je da se odrekne baštovanluka. Ali, čeprkanje po zemlji joj nedostaje. U mnogim gradovima na ove privatne baštovane u međuvremenu gledaju sa simpatijama. Gradske kase su prazne i za negu zelenila van parkova nedostaje novac, kaže Lars Šmit iz optine St. Pauli: „Iz tog razloga mi tolerišemo i baštovane i njihove parkiće - ali, ne sme da se pređe izvesna granica.“

Autori: D. Šnajder, M. Veljković

Odg. urednik: N. Jakovljević