Banana je iz raja izašla

Eva je dala Adamu. Mogla je to biti i banana. Iz Biblije ne saznajemo o kakvoj se vrsti voća radi. Vrlo je verovatno da se radilo o banani. Podmetanje jabuke u Stari zavet je greška u prevodu. Prenos zablude. Banana bolje paše u kontekst. Banana je prosto prosta. Ko zamisli Evu kako gola na livadi gricka bananu - mnogo bolje razume Adama. Ali džaba se sada uzbuđujemo. Svete knjige su odavno prevedene, odštampane, ukoričene. Na nebeski internet okačene. Nesporazum je progutan.

Ljubitelji banana snose posledice. Poput bavarske nastavnice koja je dobila otkaz, samo zato što je uz pomoć žutog pseudo penisa učenicima objašnjavala kako se pravilno stavljaju prezervativi. Da ga je natakarila na kiseli krastavac, ne bi ostala bez posla. Uprkos svemu. Budućnost banane je svetla. Njeno vreme tek dolazi. Konsultujmo kratko Tomasa Baumgertela, kelnskog umetnika, koji se više od dvadeset godina srcem i sprejom zalaže za stvar banane.

Ikona pop arta

Tomas Baumgertel po zidovima grada Kelna šprica banane i živi od toga. Sve počinje 1986. godine kada mladi student umetnosti na ulaz renomiranog muzeja „Ludvig“ ucrtava svoju prvu bananu. Žutim sprejom kroz šablon kostarikanske „Čikite“. Pod okriljem rajnskih noći Tomas svoje grafite protesta ilegalno ostavlja na kapijama konzervativnih galerija i bankovnih ustanova koje građanima tradicionalno pomažu pri interpretiranju kulture i kapitala.

Popularnost nepoznatog grafiti-umetnika raste iz dana u dan. Iznenadne žute banane zabavljaju štampu i komšiluk. Snobovi se ljute. Jer su snobovi. Akcija sjajno ide. Sve dok ga jednog dana ne provale i strpaju u zatvor. Budući da sprejeri nisu baš neki teroristi, Tomas Baumgertel brzo biva pušten iz ćuze.

A kelnska banana, ustvari, tek onda postaje popularna. Nemački pop-produžetak pomalo nagnjile pionirske banane sa ploče „The Velvet Undergrounda“, koju je, setimo se, onomad dizajnirao Endi Vorhol, kome se ovom prilikom duboko klanjamo, budući da je zaista mnogo učinio za viši status banane kao takve. Elem. Tek kad su ljudi saznali ko stoji iza žutih grafita, tek onda su navalili. Hoću i ja bananu! Može meni jedna banana? Gospodine sprejeru, platiću Vam duplo!

„Banana na krstu“

Tomas Baumgertel od tada ne može da se spasi od narudžbi. Njegova ponosna banana napušta granice Kelna, kiti međunarodne zidove, krasi muzeje i galerije od Berlina, preko Njujorka do Tokija. U raznima varijantama i kostimima. Između ostalih, vredi spomenuti aktuelnu izložbu: „100 banana za Rursku oblast“ u Duizburgu, zatim zgodnu tunel-bananu u Londonu, te naravno i dalje dosta kontroverznu instalaciju: „Banana na krstu“ iz 1983. godine.

Vratimo se u raj. Ako smo iskreni, moramo priznati da ne znamo sasvim tačno kakvo sve voće tamo raste. Crv sumnje koji je izašao iz pogrešne jabuke nas pomalo nagoni da pomislimo da taj raj možda i ne postoji. Ko bi ga znao. Konkretne predstave o nebeskim baštama imaju samo teroristi samoubice, u talu s tvrdoglavim tumačima svete tradicije. Ostatak raspolaže šareno prenesenim sećanjima na raj, koje dobijamo na tomboli, najčešće devet meseci pre rođenja.

Zavisno od religije i pogleda na svet u kojem su nam roditelji jeli banane. I vodili ljubav. U najboljem slučaju. Bilo bi bolje da smo se okliznuli i pali. U prošlosti. U raju. Nego da su nas od tamo proterali. Bilo bi lepo da su tamo rasle banane. Smeh, ne greh.

autor: Amir Kamber

odg. urednik: Nemanja Rujević