"Berlin za siromašne" - jedan neobičan vodič kroz prestonicu

Na svakom koraku vrebaju - uputstva: kako da uspete u životu, kako da zaradite novac, kako da postanete slavni. Onaj ko ne uspe da se uzdigne, ko ne uspe da bude malo važniji danas nego što je bio juče, smatra se gubitnikom. Sa druge strane, neprestano se priča o odrođavanju, o nedostatku komunikacije, o asocijalnim pojavama. Sve su češće čuju i oni koji na sav glas kukaju da je ranije čoveku bio potreban čovek i da su danas ljudi sve osamljeniji i usamljeniji. Da gube iskonsku potrebu da pomognu i da vole. Biti siromašan i osuđen na pomoć, u bogatoj Nemačkoj je ravno ljagi. Pri tom se mora reći da nije mali broj onih koji žive od pomoći države: sedam milona ljudi.

Siromaštvo ima svoju - filozofiju

Biti siromašan i biti srećan – nimalo lak zadatak, koji je sebi zadao građanin Berlina Bernd Vagner. Ovaj šezdesetogodišnjak prima socijalnu pomoć a ranije je za život zarađivao kao novinar, onda se razboleo i već tri godine nije u stanju normalno da radi. Njegova knjiga „Berlin za siromašne“ je neka vrsta priručnika. Pored brojnih praktičnih saveta za jeftin život, knjiga se filozofski odnosi prema problemu siromaštva. Zašto je sramota biti siromašan?

U domu Bernda Vagnera, nema se osećaj da tu živi neko ko prima socijalnu pomoć. Udobno je. Na zidovima vise lepe slike. Može li se ugodno živeti sa malo novca? “Mislim da može“, kaže Vagner, i dodaje: „Bitno je ono što nosite u sebi. Slike nisam kupio, dobio sam ih od prijatelja. Ako prestanete da tražite sve više, ako se odreknete određenih potreba…. Nikad u životu nisam imao auto, nemam mobilni telefon, mnoge stvari mi nisu potrebne.”

Knjiga nudi vrlo konkretne savete

Da, ali hleb je neophodan čak i Berndu Vagneru. Sa 750 evra, koliko mesečno iznosi socijalna pomoć, ne može sebi baš previše da priušti. Voće i povrće nabavlja iz berlinskih parkova. U knjizi daje sasvim određene podatke i karte najboljih mesta na kojima možete pronaći lešnike, jabuke, pečurke i začinsko bilje. „Mogu tačno da vas uputim gde ćete ovde kod mene u komšiluku naći razne prolećne salate“, kaže Bernd. Problem je, naravno, u tome što ne ume baš svako da prepozna jestive biljke koje mogu da se posluže na trpezi. O bezbrojnim psima koji nuždu vrše upravo po parkovima – bolje da i ne govorimo… Međutim, upravo zato Vagner ne živi samo od ovako nabavljenih namirnica; mnogo mu je draže da nepozvan ode na razne zakuske i proslave, kojih u glavnom gradu Nemačke ne manjka. Dakle, za svaki problem Vagnerova knjiga nudi odgovor koji vodi ka rešenju. Odgovor dobijate i za dosadne kiše u martu. Novi kišobran? – preskupo: “Idite u biro za izgubljene stvari, kažite da ste ga izgubili u tramvaju. Kada vas pitaju kako izgleda, najbolje je da odgovorite da je crn, jer su u većini slučajeva kišobrani upravo takvi. Onda će da vam pokažu jedan i vi ga jednostavno uzmite, izađite na kišu i uopšte nemojte da imate grižu savesti.”

Poezija nije stvar bogatstva

Kritičari autoru prebacuju da lagodno živi na račun onih koji moraju puno da rade. Kritika dolazi i sa druge strane. Oni koji dobijaju socijalnu pomoć kritikuju autora tvrdeći da ublažava njihovu sudbinu. Vagner opušteno odgovara: “U mojoj knjizi nije reč o predlozima; radi se o poeziji. Pokušao sam da poetizujem život. A to je moguće i kod siromašnih kao i kod onih koji su bogati. Dakle, njima je poezija neophodna“. Bernd Vagner pali svoju lulu. Pravi luksuz, malo poezije u svakodnevici: jednostavno, sedeti - i gledati kako se oblačići dima polako penju ka tavanici.