Beskrajna sahrana žrtava iz Srebrenice

Kuća i imanje Alije Delića u neposrednoj su blizini Memorijalnog centra i mezarja. Iz rodnog kraja otišao je 1995. godine, a trenutno živi u Podlugovima. Svake godine je na dženazi u Potočarima, a uteha su mu unuci od dve ćerke. Posmrtne ostatke sina jedinca Nermina ukopao je 2012. godine. „Imao je 17 godina i 22 dana kada je pala Srebrenica. Dugo je, možda predugo, trebalo da se pronađu i identifikuju posmrtni ostaci. I sada sam došao da podelim tugu sa komšijama. Toliko dugujemo ubijenima“, kaže Alija Delić.

Asim Osmić iz Blječeve kod Bratunca ukopava sina jedinca Aziza, koji je imao 20 godina kad je pala Srebrenica. Suze kvase Asimovo lice, dok mu se lice grči od bola. "Teško je. Teško je. Nikad mi nije bio teže u životu nego sada. Nestao je i nadao sam se. Nadao sam se da ću ga pronaći živa, sve do 2009. godine kada su pronađeni delovi tela u zvorničkoj Kamenici, u masovnoj grobnici Čančari. Tada je nestalo nade. Eh... da je Bog dao da mene kopaju, ali tako je htelo da bude“, skrhan bolom govori Osmić za DW.

Sekundarne masovne grobnice

Većina posmrtnih ostataka žrtava genocida pronađeni su u različitim masovnim sekundarnim grobnicama, što je još jedan od mračnih kurioziteta genocida u Srebrenici. Hasiba Salkić ukopava sinove Omera (29) i Refika (20). Nema snage da govori za medije. Nemo gleda dok lokalni imami u nekadašnjoj fabrici akumulatora drže službu za ubijene.

Redžija Mehmedović iz Potočara trenutno živi u Švajcarskoj. Došla je da dočeka i ukopa posmrtne ostatke brata Džemala koji je ove godine identifikovan. „Svake godine su nalazili po jednu kost. Prvo glavu pa nogu pa ruku. Hvala Dragom Alahu što će njegove kosti, njegova duša konačno naći smiraj“, kroz suze govori Redžija.

Četrnaestogodišnji Senad Beganović najmlađa je žrtva genocida i jedan od trinaest maloletnika koji će se 11. jula 2014. ukopati u Potočarima. Telo njegovog oca Rame pronađeno je ubrzo nakon rata i ukopan. Delovi tela Senada Beganovića pronađeni su kasnije u četiri sekundarne masovne grobnice. Iako nedostaje polovina tela, 2013. dovršen je proces identifikacije i obaviće se ukop.

Kako da se kosti smire?

Amor Mašović, član tročlanog kolegijuma direktora Instituta za nestale osobe u BiH, kaže da se još uvek traga za najmanje 80 masovnih grobnica. Nada se da će Parlament i Tužilaštvo BiH ubuduće imati više sluha za porodice žrtava i više novca za procese pronalaženja i ekshumacije, a naročito za identifikaciju žrtava.

„Institut radi na pronalaženju grobnica, ali ne i na identifikaciji žrtava, jer to rade tužilaštva. Inače, ako uspehom možemo zvati pronalaženje mrtvih ljudi, onda je uspeh da smo pronašli 80 odsto nestalih u genocidu u Srebrenici. Iz ugla porodica nestalih, sve traje previše sporo, ali iz ugla stručnjaka, proces ide izuzetno brzo“, kaže Mašović.

Dodaje da celi proces usporavaju sekundarne grobnice. „Ovi zločinci su i to patentirali. Retko ćete pronaći celo telo u jednoj grobnici. Posle ove dženaze će 130 onih koji su već ukopani, ponovo biti iskopani kako bi se dodali delovi skeleta koji su kasnije pronađeni. To je ono što porodicama žrtava ne da mira. Kad otklanjaju dženazu i obave ukop, to nije kraj. Za godinu ćemo im, možda, ponovo zakucati na vrata i reći da smo pronašli još neki dio tela“, kaže Mašović za DW.

Članovi porodica su u sredu dočekali kamion sa tabutima u kojima su, najčešće, delovi posmrtnih ostataka njihovih najbližih. S njima su bili brojni novinari, komšije i prijatelji, ali i oni koji još uvek nisu pronašli posmrtne ostatke najmilijih. Ipak, na dočeku u Memorijalnom centru Potočari bilo je mnogo manje ljudi nego na ispraćaju u Sarajevu.