Bez opraštanja dugova nema privrednog čuda

I danas su brojni Nemci ponosni na privredno čudo. Ekonomski rast u posleratnom periodu bio je ogroman. Samo od 1953. do 1963. bruto društveni proizvod (BDP) Savezne Republike Nemačke je udvostručen. Generacije nemačkih đaka učile su „da smo neobično marljiv narod“, kojem su Sjedinjene Američke Države novcem pomogle u obnovi porušene zemlje. „To je žalostan primer izbegavanja suočavanja s istorijom u ovoj zemlji“, kaže Joahim Kajser.

Kajser radi za inicijativu erlassjahr.de (u prevodu: godina opraštanja), koja okuplja brojna udruženja i organizacije, a zalaže se za opraštanje dugova zemljama u razvoju. Nemci su dugo potiskivali, kaže Kajser, da su nakon Drugog svetskog rata i sami bili beznadežno prezaduženi – slično kao danas Grčka.

Tek je Londonski sporazum iz 1953. nemačkoj privredi dao da prodiše, kaže istoričarka Ursula Rombek-Japinski sa štutgartskog univerziteta. „Može se čak reći da privredno čudo bez opraštanja dugova uopšte ne bi bilo moguće.“

Danas poverioci, sutra investitori

Oko 70 zemalja je tada imalo potraživanja prema Nemačkoj, što iz vremena pre rata, što nakon rata. Ukupni dugovi iznosili su oko 30 milijardi nemačkih maraka. Štednja i mukotrpna otplata za zapadne Nemce tada nisu bili opcija. Naprotiv, privredi je hitno bio potreban svež kapital kako bi bila finansirana obnova i ekonomski rast.

To je bilo jasno i bankaru Hermanu-Jozefu Absu koji je predvodio delegaciju Savezne Republike na pregovorima u Londonu. Njegovo geslo je bilo: današnji poverioci bi trebalo da postanu investitori budućnosti.

Pregovori su počeli u leto 1952. godine, bili su teški i naporni. Hoće li poverioci biti spremni da se odreknu dela potraživanja? Može li se Nemcima verovati? „U jednom trenutku zamalo je došlo do prekida pregovora“, priča istoričarka Ursula Rombek-Jašinski. „Nemci su poveriocima predstavili ponudu koja je sa gledišta nemačkog Ministarstva finansija bila najviše što je Nemačka mogla da ponudi. A poverioci su je doživljavali kao pravi bezobrazluk.“

Nepoverenje poverilaca

Nemci su prijedlog morali da dorade pa su pregovori nastavljeni. Sličnosti s današnjim pregovorima Grčke i njenih poverilaca su očigledne. I tada, u Londonu, radilo se o pronalaženju prave mere. Poverioci su hteli da što je moguće više svog novca dobiju nazad. Istovremeno, Savezna Republika Nemačka nije smela da bude previše opterećena.

„Britanci su, pre svih, zastupali gledište da Nemci mogu da vrate sve“, kaže Rombek-Jašinski. „Ali, tome su se usprotivili Amerikanci, jer oni su bili zainteresovani da Nemačka ima novca i za druge potrebe, naročito za ponovno naoružavanje.“

Sporazum koji su učesnici konferencije potpisali 27. februara 1953. ispao je za zapadnonemačku privredu izuzetno povoljan: oko polovine dugova je oproštena, ostatak reprogramiran na dugoročnu otplatu.

Rađanje nacije izvoza

Osim toga, sporazumom je postavljen kamen temeljaca za Nemačku kao izvoznu naciju. Savezna Republika je, naime, dugove morala da vraća samo ako je novac zaradila spoljnom trgovinom. Poverioci su tako imali interes da kupuju nemačku robu, kaže Jirgen Kajser. Po njegovom mišljenju, slična odredba mogla bi danas da pomogne prezaduženoj Grčkoj, pogotovo s obzirom na to da je ta zemlja pre krize milijarde evra potrošila na tenkove iz Nemačke.

„Da je bilo rečeno, Nemci će dobiti novac tek kada dozvole da Grčka ostvari pozitivan spoljnotrgovinski bilans, onda bi Grci morali veoma mnogo da izvoze i dovode nemačke turiste, sve dok ne plate te proklete tenkove“, kaže Kajser.

Ipak, istoričarka Rombek-Jašinski ukazuje da se problematika od pre 60 godina ne može jednostavno preslikati na današnju problematiku. Ona, međutim, preporučuje Nemcima da u pregovorima s Grčkom ne zaborave da je i njihova zemlja nekada bila beznadežno prezadužena i da joj je bila potrebna pomoć.

Autori: Andreas Beker / Anto Janković
Odgovorni urednik: Ivan Đerković