Bez suštinske izmene kursa u Iraku

Nema razloga da se zavidi američkom generalu Dejvidu Petreusu. Mnogo hvaljeni komandant američkih snaga u Iraku izgleda da nije bio na nivou svog ugleda. Jer ono što je izneo u izveštaju pred američkim Kongresom sasvim odgovara traženju Džordža Buša. U izveštaju stoji da su pojačanja na početku godine donela pozitivne promene te da u dogledno vreme ne treba računati sa povlačenjem iz Iraka. Kao što ne treba računati ni na približan plan povlačenja.

Ukolko Petres govori o tome da se do leta iduće godine smanji broj vojinika na broj koji je bio u Iraki pre ddatnog pojačanja onda on preuzima ulogu vernog predsednikovog generala, a upravo taj utisak mu nikako nije po volji. Bilo bi mu svakako lakše kada bi iračanima kao i kritičarima kod kuće mogao da kaže - pre četiri godine smo u Irak umarširali sa jasnim ciljevima i tek kada dostignemo te ciljeve možemo da mislimo o povlačenju. Ali stvarnost izgleda drugačije, ako se izuzme svrgavanje Sadama Huseina, jasnih ciljeva nije bilo ni na početku kao što ni posle četiri godine nema razloga za ponos.

Većina ciljeva je odložena,od demokratizacije do borbe borbe protiv terorizma. Nijedan od dugog niza ciljeva nije postignut, čak i kada se zna da je poslednjih meseci došlo da smanjivanja nasilja u zemlji. Političko izmirenje nacionalnih i religioznih grupa nije ni na vidiku. Ustav nije gotov, kontrola prirodnih bogatstava nije jasna a prouzvodnja nafte je beznačajna. Susedi se u nesmanjenoj meri mešaju u politiku zemlje.

Američki amabasador u Iraku je realan - ne postoji Nelson Mandela na Eufratu i Tigrisu a i kada bi postojao, ne bi preživeo. Boljeg čoveka od Mailikija SAD neće lako pronaći. A i to je, kao i mnogo što šta drugo u Iraku posledica američkih grešaka. Gde god je to moguće greške je potrebno ispraviti.

Prenagljeno povlačenje svakako ne bi bilo dobro rešenje. To bi za Irak i region značilo strmogljavivanje u još veći haos. General Petreus to sigurno zna bolje od poltičara u Vašingtonu. I upravo zato mu ne treba zavideti.