BiH u rukama etno-političkih kanibala

DW: Gospodine Džihiću, u jednom od Vaših izlaganja o situaciji u BiH rekli ste da je Valentin Incko u najtežem položaju od svih dosadašnjih Visokih predstavnika. Kako ste to mislili?

Džihić: „Posmatrajući period od 2005. do 2011. godine u BiH smo, što se tiče angažmana međunarodne zajednice, imali najpre fazu intervenizma, zatim fazu prevelikih korišćenja Bonskih ovlašćenja i posle toga mešavinu između sopstvene odgovornosti i intervecionizma itd. Ali sve to vreme imali smo međunarodnu zajednicu koja je u svakom momentu bila reaktivna, bila korak iza događaja u BiH, bila neodlučna, koja je istovremeno očekivala neku magičnu formulu za rešenje bosanskohercegovačke krize.“

“Paradoksalna situacija: nisam spreman da se angažujem do kraja, reagujem na ono što se dešava u našem političkom prostoru, a taj prostor je naravno zaražen etno-političkim elitama koje su davno naučile kako da komuniciraju sa međunarodnom zajednicom. Tako da je došlo do jedne erozije internacionalnog uticaja u BiH. Od 2005. godine imamo Evropsku uniju koja je potpuno zaspala, izgubila tempo, koja je preokupirana sopstvenim problemima, koja se bavi ustavnim pitanjima, koja se bavi reformom Lisabona. Istovremeno smo svedoci činjenice da je bosanskohercegovačka etno-politička elita iskoristila tu situaciju i povećala etno-nacionalnu retoriku, politiku dizanja tenzija i kreiranja strahova. Kao rezultat toga imamo činjenicu da već od 2008. godine BiH jednostavno nije prioritet evropske zajednice i uz činjenicu povećanja etno-nacionalne retorike došli smo u jednu situaciju u kojoj je Valentin Incko bukvalno seo u stolicu koja manje-više ni ne postoji. Instrument Visokog predstavnika je politički de facto istrošen, Valentin Incko sam po svojoj strukturi nije osoba koja donosi odluke lako i iz rukava, kao jedan Pedi Ešdaun npr. i sve je to dovelo do situacije u kojoj se Valentin Incko s pravom može osećati napuštenim od međunarodne zajednice, a zajedno sa njim i OHR koji je postao predmet političke igrarije u BiH.“

Lov u mutnom

Kada kažete da je etno-politička elita prilagođena samo deklarativno za evropske procese, a da to za rezultat ima, kako ste rekli, „lov u mutnom kao integralni deo politike“ – na šta tu konkretno mislite?

„Etno-politički lov u mutnom je postao sastavni deo politike u BiH kao i u širem regionu Zapadnog Balkana. To je rezultat neodgovornog odnosa prema suštinskom demokratskom subjektu, a to je građanin. Taj građanin je već tokom 90-ih godina iskorišćen kao masa koja će dati određeni glas u određenom momentu za određenu stranku, tokom rata je gurnut na periferiju kao najveća žrtva, dok su istovremeno političke i ekonomske elite radile na kreiranju jednog ratno-ekonomskog sustava, koji je bio dizajniran na principu kleptokratizma, znači krađe društvenih dobara i na osiguravanju sopstvene pozicije moći pomoću retoričkih deklarativnih tehnika. Tako, kada naš političar danas otvori usta, iz stomaka mu progovori biznismen koji ima posebne interese na političkoj sferi. Taj sistem je postao osnovna šema političkog života u BiH.“

“Sada imamo taj formalni proces demokratizacije i u tom procesu se taj ustaljeni mehanizam, ta šema etno-kleptokratizma, osamostalio i postao sredstvo za ispunjavanje sopstvenih interesa. U najvećoj krizi, kada rapidno pada BIP, donose se odluke o nabavljajnju novih vozila – Audi A6, A8 - za političke predstavnike. Donose se odluke o povećanju primanja političkih predstavnika. Taj duboko kapitalistički sistem je u sprezi sa etno-politikom dostigao upravo u BiH vrhunac. Duboko sam ubeđen da većina naših, u javnom prostoru kao takvih označenih etno-političara, nisu toliki nacionalisti kao što sugerišu da jesu, nego je to jednostavno najednostavniji mehanizam za održavanje moći. I to smo videli u pšoslednjih nekoliko godina. U onom trenutku kad su političke elite osetile da se podrška na izborima za njihovu opciju ne može generisati time što su npr. napravili 25 kilometara puta, osigurali veće penzije, otvorili dve nove škole ili doveli neku austrijsku firmu, pogon za proizvodnju kombajna u Visokom ili u Posavini – u tom momentu, kada su videli da nemaju šta da ponude, povećali su automatski etno-političku retoriku i proces kreiranja straha. I to je i situacija u kojoj se nalazimo i tokom 2011. godine.“

Narod u BiH može puno da trpi

Da pokušamo da rezimiramo, s tim da taj rezime zaista neće biti nešto što još nismo čuli: imamo nemotivisanu EU, imamo političare koji su do perfekcije doveli deklarativni odnos prema njoj, i imamo narod kod kog kreiranje straha i etno-politika jednostavno i dalje funkcionišu. Postoji li rešenje za tu pat-poziciju i koliko je realno – u Vašim izlaganjima spominjete i Slavoja Žižeka – očekivati neku vrstu revolucije u BiH?

„Postoji ona istorijska formula koja kaže da se najavljene revolucije ne dešavaju. Ali u BiH imamo jednostavno jednu dinamiku koja se ne može negirati. A to je jedna spirala koja izvlači biće Bosne i Hercegovine iz nje same, to je neka vrsta kanibalizma. Imamo polumrtvo telo jedne države, na kojoj se razni kanibali hrane, otkidaju komadiće i njihovom biračkom telu daju pomalo hrane tako da i oni imaju osećaj da i oni participiraju na neki način u toj formi kanibalizma. Ali, sada taj kanibalizam uništava suštinsko biće BiH, čini građane pasivnim posmatračima tih kanibala i prodavača etno-nacionalne magle i kao rezultat imamo ovu agoniju u kojoj se nalazimo. Ali, svaka agonija proizvodi jednu novu energiju koja se protivi toj agoniji. Bosanskohercegovački narod je narod koji neverovatno mnogo može da trpi i neverovatno može da podnese, i koji je zadovoljan nekim malim sitnicama u svakodnevnom životu, koje mu daju neki pozitivniji pogled u budućnost.“

„No, mislim da je stanovništvo došlo do jedne crte gdje su ta iscrpljenost i ta agonija toliko velike, da je gotovo nemoguće, posmatrajući sve slične procese u istoriji čovečanstva, poći od činjenice da će to stanje trajati sledećih pet, deset, petnaest ili dvadeset godina. Jednostavno se mora doći do nekih socijalnih protestnih pokreta, koji će u principu morati da zatraže ništa drugo nego samo ispunjavanje njihovih banalnih i bazalnih demokratskih prava. Pravo da budem jednak pred zakonom, pravo da imam normalan, socijalno osiguran život, pravo da ono što privredim na neki način bude meni i vraćeno. I to je sada i u nekom Žižekovom smislu, na neki način poziv na pobunu, gde bi pobuna trebalo da bude jedno demokratsko pravo svakog građana i svake građanke BiH.“

Zvuči prilično utopijski?

„Zvuči kao neka politička ili socijalna utopija, ali u biću utopije je činjenica da se utopija zove utopija zato što je u momentu u kom se o njoj misli nerealna. Ali kreiranje realnih alternativa za stanje u kojem se nalazimo mora biti permanentni proces svih nas koji smo aktivni u novinarstvu, u nauci, u javnom radu, u politici ili u socijalnom radu u nevladinom sektoru. Kreiranje i stvaranje pretpostavki za realizaciju utopija mora biti iskonski zadatak svih građana Bosne i Hercegovine.“

Autor: Emir Numanović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković