Bio je nezgodan, baš kao i njegova muzika

Lu Rid je rođen 2. Marta 1942. u Bruklinu, u jevrejskoj porodici. Odrastao je na Long ajlendu. Kao tinejdžer je bio podvrgnut elektrošok-terapiji jer se njegova porodica nadala da će ga tako izlečiti od biseksualnosti. Rid je tu torturu opisao 1996, u knjizi „Please Kill Me“ (Molim vas, ubijte me): „Stave ti ono u usta, da ne bi progutao sopstveni jezik i zakače ti elektrode na glavu (...) Efekat je da se više ničega ne sećaš, postaneš biljka. Ne možeš ni knjigu da čitaš, jer već na 17-toj stranici moraš da se vratiš na početak.“ Leva strana lica mu je zbog šok-terapije ostala delom paralizovana, tako da je delovao uznemirujuće hladno i bezizražajno, čak i kada bi se šalio i pričao viceve.

Posle studija (novinarstvo, filmska režija i kreativno pisanje) na Sirakuzi, gitarista i tekstopisac je sredinom šezdesetih našao istomišljenike u kreativcima Grinič Vilidža. Zajedno sa klasično obrazovanim Velšaninom Džonom Kejlom, bubnjarkom Morin Taker i gitaristom Sterlingom Morisonom, 1965. je osnovao grupu The Velvet Underground. Ime grupe potiče od tada popularnog romana o seksualnoj subkulturi.

Intelektualnost, eksperimentalni rok-end-rol zvuk i tekstovi o likovima iz književnosti, drogama i homoseksualnosti, učinili su Velvet andergraund drugačijom od svih tadašnjih grupa. I danas taj bend važi za uzor takozvanom alternativnom ili eksperimentalnom roku, od Radioheda do Strouksa.

Pop-Art umetnik Endi Vorhol bio je nešto kao producent, preuzeo je menadžement. Za prvi album grupe je angažovao pevačicu nemačkog porekla Niko – što se Luu Ridu, vođi grupe, uopšte nije dopalo. Nije voleo da mu se bilo ko meša u muziku, pa ni guru Vorhol. Iz protesta, album sa čuvenom Vorholvom bananom na omotu nazvan je „The Velvet Underground & Nico“. Vorhola više nije bilo već na sledećem albumu „White Light / White Heat“, ali i Džon Kejl je 1968. kapitulirao zbog Rida. Posle još dva albuma, 1970. i Lu Rid napušta grupu. „Velvet tada nije bila komercijalna grupa, ali zato danas njihov debitantski album važi za prekretnicu i nalazi se na samom vrhu lista najuticajnijih rok albuma“ piše Špigel.

Cajt navodi da je na fejsbuk stranici Lua Rida u nedelju, na dan njegove smrti, mogla da se vidi njegova fotografija sa potpisom „Papa Loves Baby“. „Lu Rid doduše nikada nije imao komercijalni uspeh kao drugi velikani njegovog vremena, na primer Bob Dilan, ali je imao ogroman uticaj na generacije muzičara. Džon Kejl je na Tviteru juče napisao: ‘Svet je izgubio velikog tekstopisca i pesnika. Ja sam izgubio školskog druga'.“

Ridovi tekstovi o seksu, nasilju i drogama nastali na iskustvu života u velikom gradu kao što je Njujork, u kombinaciji sa eksperimеntalnom muzikom basiste Džona Kejla, stvorili su karakterističan mračan zvuk Velvet andergraunda. Bilo je u to u potpunoj suprotnosti sa veselim zvukom tadašnje hipi generacije.

Kao retko koji muzičar Lu Rid je bio otelotvorenje kulturne scene Grinič Vilidža šezdesetih i sedamdesetih godina. Masovno popularan je postao tek 1972. kao solista, kada je zajedno sa Dejvidom Bouvijem kao producentom napravio album Transformer.

Njegovi najveći hitovi su „Walk on the wild side“ (Transformer, 1972.) i „Perfect day“ ( trebalo je takođe da bude na albumu Transformer, ali je izašla na B strani singla 1973) Kasnije Lu Rid je nastupao čak i u Beloj kući, objavljivao tekstove u prestižnom Njujorkeru i 1999. dobio Gremi za najbolji dugometražni muzički video. Ridov poslednji studijski album „Hudson River Wind Meditations“ pojavio se 2007. godine.

Vreme je prošlo tako brzo, rekao je Rid nedavno u jednom intervjuu. „Kako je to moguće? To me je oduvek čudilo. Čini mi se kao da sam juče imao 19 godina.“ Lu Rid je umro 27.10.2013. na Long ajlendu u Njujorku u 71. godini. U proleće ove godine mu je izvršena transplantacija jetre. Jednom, 1992, Rid je o svojim problemima sa drogama i alkoholom rekao: „Pokušao sam da se skinem sa droga tako što sam pio. To nije upalilo.“

Priredila: Dijana Roščić
Odg. urednik: Nemanja Rujević