Borba za vlast u Iranu

Reformisti imaju dva kandidata - Hoseina Musavija, popularnog predsednika vlade u osamdesetim godinama i Mahdija Karubija, bivšeg predsednika Madžlisa, iranskog parlamenta, koji je bio predsednički kandidat i na izborima 2005. godine.

Konzervativci još nisu saopštili ime kandidata, jer jednostavno ne mogu da se dogovore. Relativno umereni i pragmatični konzervativci ne podržavaju predsednika Mohameda Ahmadinedžada, nego žele relativno umerenog kandidata. Oni strahuju da bi u protivnom jedan od kandidata reformisa pobedio, verovatno više nego ubedljivo. Oni takođe žele i detant sa administracijom predsednika Baraka Obame.

Sumnjičavost prema Vašingtonu

Tvrdi konzervativci, s druge strane, žele i dalje Ahmadinedžada na čelu zemlje i nastavak njegove politike. Mada je i predsednik Ahmadinedžad ispoljio interesovanje za pregovore sa Vašingtonom, njegove pristalice sumnjičave su prema namerama predsednika Obame i protive se približavanju SAD.

Među Ahmadinedžadovim pristalicama je najveći deo aparata službi bezbednosti, deo komande Revolucionarne garde i konzervativno sveštenstvo na čelu sa ajatolom Mohamadom Tagi Mesbah Jazdijem, ultrareakcionarom čiji sledbenici imaju važnu ulogu u Ahmadinedžadovoj administraciji i pravosuđu.

Tvrdokorni konzervativci osećaju se ugroženim svakim zbližavanjem Irana sa SAD iz dva razloga. Prvo, približavanje jača reformiste i demokratske grupacije u Iranu, jer se smanjuje opasnost eventualnog američkog napada. U tom slučaju nemoguće je i dalje optuživati reformiste da deluju u suprotnosti sa nacionalnim interesima Irana zalažući se za detant sa SAD.

Strah od „somotske revolucije“

Istovremeno, svesni u kojoj su meri nepopularni, tvrdokorni konzervativci užasnuti su mogućnošću „somotske revolucije“ i zato su opsednuti time da spreče kontakte ljudi do čega bi došlo u slučaju poboljšanja odnosa. U tom kontekstu trebalo bi posmatrati i nedavno hapšenje iransko-američke novinarke Roksande Saberi.

Drugo, bolji odnosi sa SAD značili bi ukidanje bar dela ekonomskih sankcija. To bi ugrozilo ogromnu ekonomsku moć tvrdokornih konzervativaca koji kontrolišu dobar deo iranske kako zvanične, tako i sive ekonomije.

Poboljšanje u odnosima SAD i Irana vodilo bi otvorenijem i demokratskom Iranu u kome bi se poštovali zakoni i prestalo kršenje ljudskih prava koje je postalo široko rasprostranjeno u godinama Ahmadinedžadove vlade. To bi imalo i ogroman uticaj na traženje mirovnog rešenja za problem Bliskog istoka, kaže se, pored ostalog, u analizi profesora Muhamada Sahimija u listu „Internešenel herald tribjun“.

iht/nb/dr