Britanija je trebalo da se drži po strani

Sukob je započeo ministar obrazovanja Majkl Gav: početkom godine optužio je „levičarske intelektualce“ da propagiraju „nepatriotske mitove“ o ulozi Velike Britanije u Prvom svetskom ratu. Gav trvdi da se taj rat predstavlja kao „nesrećni haos“ i da levičari time omalovažavaju „patriotizam, čast i hrabrost“ svih onih koji su poginuli u borbi „za pravdu“ – odnosno u borbi da se zaustavi nemačka agresija.

Na to je odgovorio Tristan Hant, portparol laburista za obrazovanje. U jednom novinskom članku, Hant je prebacio Gavu da daje „ružne“ komentare u doba kada bi nacija trebalo da razmotri svoje postupke. Hant je takođe prebacio Gavu da raspiruje nacionalizam i skuplja poene pred izbore za Evropski parlament u maju. „Teško je bilo zamisliti da će konzervativci biti tako neotesani, i ugroziti dostojanstven odgovor na ono što se desilo između 1914. i 1918.“

Uspomene su skupe

Istovremeno, vlada koju predvode konzervativci trudi se da se ponaša „dostojanstveno“: njeni predstavnici isplanirali su svečan i ozbiljan program kojim se obeležava godišnjica Prvog svetskog rata. U tu svrhu predviđeni su izleti na kojima će deca obilaziti poprišta važnih bitaka, koncerti i nove spomen-ploče i statue u čast žrtava sukoba koji je trebalo da „okonča sve ratove“. Renovira se i Imperijalni ratni muzej u Londonu. Sve to bi trebalo da košta više miliona funti.

Ipak, ministar obrazovanja Majkl Gav kaže da ne treba ignorisati pitanje krivice za rat i da valja proslaviti pobedu Britanije i njenih saveznika. To gledište podržavaju i brojni istoričari, iako veliki deo britanske javnosti smatra da je taj rat bio potpuno besciljno traćenje ljudskih života i da sve strane nose deo krivice.

Kajzer kao Hitler?

Istoričar Maks Hejstings, pisac knige „Katastrofa 1914“, smatra da je pobeda nad Kajzerom Vilhemom bila isto onoliko važna koliko i pobeda nad Hitlerom. „Ratni ciljevi Kajzerove Nemačke nisu bili toliko različiti od ciljeva Hitlerove Nemačke 1939. Kajzer je želeo premoć u Evropi“, tvrdi Hejstings. „Da su Nemci pobedili, osvanuo bi loš dan za demokratiju i slobodu u Evropi.“

Hejstigns, koji je radio i kao urednik u konzervativnom listu „Dejli telegraf“, kaže da se istorija prekraja da bi se izbegao sukob sa današnjom Nemačkom, iako se ta zemlja u potpunosti suočila sa svojom militarističkom prošlošću. „Moderna Nemačka je sjajna zemlja, sa odličnim demokratskim uređenjem i svi mi je veoma poštujemo“, kaže Hejstings. „Ali ako imalo cenimo podučavanje novih generacija o istoriji, trebalo bi da kažemo istinu.“

Ko vlada Evropom?

Profesor istorija na Harvardu Nil Ferguson, to posmatra drugačije. „To je bila najveća greška u modernoj istoriji“, tvrdi on u svojoj knjizi „Beda rata“ (The Pity of War). „Britanija je trebalo da se drži po strani. Nije bilo neposredne pretnje po samu zemlju.“

Ferguson takođe tvrdi da je Britanija napravila ogroman propust jer se u rat uključila nespremna. On smatra da je pogrešno izjednačavati imperijalnu Nemačku sa nacistima, jer apetiti Kajzera Vilhelma nisu bili tako ogromni kao Hitlerovi. Harvardski profesor spekuliše da bi Nemačka ostala slabija od Britanije čak i da je pobedila Francusku i Rusiju, i da bi Britanci mogli da se umešaju u sukob u za njih prikladnijem trenutku. Umesto toga, rat je opustošio i tu zemlju i ostatak Evrope, i (kasnije) izazvao stvaranje dve najveće tiranije dvadesetog veka: nacističku Nemačku i Staljinov Sovjetski Savez.

Ferguson tvrdi i da Britanija nije uspela da ostvari osnovni cilj rata – da spreči nemačku dominaciju u Evropi. „Koja zemlja dominira Evropom sto godina kasnije? Pitajte Grke“ kaže taj istoričar.

Gledišta tog stručnjaka prezentovana su javnosti u posebnoj emisiji na Bi-Bi-Sija, i to pred velikom publikom istoričara i drugih stručnjaka koji su izneli i sopstvena, drugačija gledišta. Takvi verbalni sukobi besne punom snagom. Sigurno je samo da će neslaganja o istorijskoj ulozi Velike Britanije ostati na sceni i posle obeležavanja stogodišnjice ovog leta.

Autori: Stiven Bird / Darko Janjević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković