Brza i celovita istraga novog neonacističkog terora

Još nema svih dokaza, ali već indicije daju stravičnu sliku: po svemu sudeći, za više od dvanaest godina neonacistička grupa iz Cvikaua sa istoka Nemačke ubila je deset osoba, većinom stranaca i izvršila desetak pljački banaka. I čitavo to vreme, nikome nije palo na pamet kako iza tih, takozvanih „Döner-ubistava“ *, ne stoje pojedinačni slučajevi obračuna među useljenicima, nego sistematsko sprovođenje ideologije mržnje desnih ekstremista.

Kako je tako nešto moglo da se dogodi u Nemačkoj, zemlji u kojoj policija raspolaže sa dovoljno sredstava i načina da otkrije zločin? Nemačko ministarstvo unutrašnjih poslova se sada pravda kako „nije bilo pouzdanih tragova“ koji bi vodili do desnoekstremističke scene. Ali, da li su se nadležne službe pre svega bavile navodnim muslimanskim teroristima? Ili je možda tačna optužba da su ekstremni desničarski stavovi ipak još donekle prihvatljivi u društvu? Ili su možda informanti nemačkih tajnih službi namerno krili takve informacije ili želeli da spreče da one izađu u javnost?

„Oslobođene“ zone u provinciji

Na sva ta pitanja odgovori se moraju naći - celoviti, bez obzira ko bi mogao da bude pogođen i ti odgovori moraju da stignu brzo. Tako je najavila Vlada - i to je dobro. Ali ipak, ovde nije samo reč o političkom rasvetljavanju, nego uz to otkriće serije nasilja treba da usledi i široka rasprava o useljenicima u Nemačkoj, u čitavom društvu, kako bi konačno prestala da se širi neonacistička ideologija slepila i mržnje po mračnim ćoškovima, u provinciji, seoskim krčmama i udruženjima gde se razgovara „među svojima“.

Proteklo je gotovo 20 godina od kako su neonacisti bacili molotovljeve koktele na kuću u Melnu gde su živele dve porodice poreklom iz Turske. To je bio zločin koji je pobudio pažnju u čitavoj Nemačkoj, ali i u inostranstvu. Ta serija zločina koja je sada otkrivena pokazuje da su rasističke ideje još uvek prihvatljive u nekim delovima društva. U nekim područjima bivše istočne Nemačke se neki neonacisti u svom kraju zovu „gazdama“, proglašavaju svoja sela „oslobođenim“ ili „nacionalnim“ zonama. Na proslavama se ore nacističke pesme i ne okleva se da se teroriše svako ko misli drugačije - bio on stranac ili „samo“ drugih političkih gledišta.

Prostor za neku drugu, ružnu Nemačku

Oni nigde nisu većina - ali oni se proglašavaju vođama jer su spremni da i nasilno sprovedu svoje nacističke ideje i zato što mogu da računaju na tihe simpatizere - ili na sve one koji radije ćute. Tu vreba najveća opasnost i tome se moramo suprotstaviti javnom raspravom o desnom ekstremizmu.

Usprkos činjenici da već decenijama u Nemačku dolaze ljudi iz svih delova sveta kako bi ovde živeli i radili, u našem društvu se šire paralelni sistemi razmišljanja i takve strukture. One su se oprostile od naših osnovnih demokratskih vrednosti. Za njih je „stranac“ po pravilu kriv za sve i meta je slepe mržnje. Pre svega kod onih koji se ionako osećaju gubitnicima, s obzirom na nezaposlenost ili nedostatak perspektive za budućnost. Tako je to bilo još i u srednjem veku i u tome se ništa nije promenilo - uprkos politici useljavanja, usprkos okruglim stolovima i mnogim političkim apelima.

Je li to tako bilo i u slučaju sada otkrivene „Grupe iz Cvikaua“, to će morati da utvrdi istraga, ali to nikako ne može da im služi kao opravdanje. U poređenju sa Evropom Nemačka ima nešto više useljenika od proseka. Oko deset odsto građana su oni koji su odnekud došli kako bi ovde našli mesto za prihode i za život. Ali nismo samo obavezni prema tih devet miliona ljudi, nego na osnovu našeg demokratskog Ustava i takvih načela obavezni smo da u korenu ugušimo novi neonacistički teror. Inače ćemo prokockati i našu budućnost, ekonomsku  produktivnost, ali i integritet našeg društva.

Komentar: Ute Šefer
Odgovorni urednik: Ivan Đerković

* Döner je jelo slično girosu koje se u Nemačkoj prodaje na kioscima brze hrane najčešće u vlasništvu građana Nemačke turskog porekla