Bušovo poslednje obraćanje naciji

Stanje američke privrede stajalo je na početku predsednikovog govora: kriza hipoteka, prodaja kuća na licitaciju , porast cena benzina i turbulencije na tržištu akcija najviše preokupljaju Amerikance.

"Faza nesigurnosti"

Džordž Buš nije govorio o recesiji već o "fazi nesigurnosti" , kroz koju prolazi američka privreda. On je rekao: "Dugoročno gledano, Amerikanci mogu da imaju poverenja u privredni razvoj zemlje . Ali, kratkoročno je privredni rast usporen."Zato je bitno, rekao je on, da privredni paket o kojem je postigao sagasnost sa Predstavničkim domom bude brzo usvojen i sproveden u delo.On sadrži poreske olakšice za privatna domaćinstva i podsticaje za investicije, za preduzeća. Ali, da bi mogao da stupi na snagu, mora ga usvojiti Senat. U medjuvremenu je u Senatu podnet još jedan nacrt. Buš je apelovao na članove kongresa: "Imamo puno posla i stanovnici Amerike očekuju da taj posao završimo."

Poziv na saradnju

U više navrata je on pozvao na nadstranačku saradnju Demokrata i republikanaca , čiji je nedostatak u prošlosti doveo do neuspeha zakonskih inicijativa.Dug je spisak neobavljenih poslova- u unutrašnjopolitičkom delu govora predsednik je govorio o poreskim olakšicama koje bi hteo da budu zakonom utvrdjene , o obrazovnom programu za decu , o hitno potrebnoj reformi zdravstvenog sistema i reformi imigracionog zakona za čiji nacrt u kongresu nije dobio većinu.

Opet pretnje Iranu

A kada je reč o spoljnoj politici predsednik je ponovio pretnju na adresu Irana, ukoliko iranska vlada ne pokaže spremnost na kompromis u nuklearnom sporu , govorio o novoj nadi za Izraelce i Palestince i najavio da će u Avganistan poslati još 3 200 vojnika. U Iraku su protivnici još uvek opasni , tamo ima puno posla, a akcije američkih i iračkih snaga prošle godine su pokazale uspeh tamo gde se malo ko nadao. Manje je mrtvih i manje napada- Al Kaida je u bekstvu- rekao je američki predsednik.

KOMENTAR:

U stvari, Bušov poslednji govor o stanju naciji trebalo bi da bude oglašavanje bankrotstva sedam godina njegovog predsednikovanja. Naime, ono što je Buš nabrojao bile su unutrašnje reforme koje nije sproveo – na primer zdravstvenog osiguranja, useljavanja ili obrazovanja. A i spoljnopolitičke teme pre podsećaju na spisak želja – mir na Bliskom istoku ponovo je jako daleko, u Avganistanu je potrebno još američkih vojnika, Iran se ponovo igra mačke i miša sa medjunarodnom zajednicom, i dalje nisu zaključeni medjunarodni sporazumi o slobodnoj trgovini.

Buš je rado govorio o tome da će istoričarima biti potrebne godine, možda decenije da procene njegova postignuća.Pritom je mislio pre svega na spoljnu politiku, rat u Iraku i zanemario unutrašnju politiku.

Ali, Amerikanci, koji ne mogu da plate lekove, čijoj deci loše obrazovanje stoji na putu u budućnost, useljenici, koji bi najzad normalno da žive i vojnici koji u Iraku rizikuju živote – svi oni više nemaju vremena da čekaju.

Predsednik nije odgovoran za sve probleme sa kojima su suočeni milioni Amerikanaca, niti je sve mogao da ih spreči.Ali, to što rat u Iraku svakodnevno guta milijarde dolara i što budžetski deficit ove godine iznosi 250 milijardi dolara, ne računajući 150 milijardi za podsticanje posustale privrede, ne doprinosi baš prosperitetu zemlje i teško bi se moglo nazvati odgovornom budžetskom politikom.

U trenutku kada Buš najzad može da ukaže na prve male uspehe u Iraku odjednom naciju interesuju druge teme.Ironija sudbine.Tako će Buš morati još da sačeka na pozitivan sud o njegovom predsednikovanju.I to sasvim sigurno nešto duže od godinu dana.