Zigmar Gabrijel proleće Balkanom baš u vreme februarskog ludila. Posle Sretenja, za koje je ranije najavljeno predstavljanje deklaracije o ni manje ni više nego opstanku srpskog naroda, dolazi pompezni jubilej, desetogodišnjica proglašenja kosovske nezavisnosti.
Inflacija dvoglavih orlova koja nas čeka po ulicama Beograda i Prištine neće ni za jotu promeniti u suštini prostu situaciju: Beograd bi morao da prihvati stolicu za Kosovo u Ujedinjenim nacijama, Priština bi morala da konačno formira Zajednicu srpskih opština i načini još neke ustupke. To će se onda jednom zvati sveobuhvatnim sporazumom o normalizaciji.
Nemački šef diplomatije nije doduše namerno za obilazak Beograda i Prištine odabrao baš trenutak u kojem se jače čuju nacionalne trube i zurle. Gabrijelova je poseta uglavljena između predstavljanja Strategije EU o Zapadnom Balkanu i trenutka kada će (valjda) biti formirana nova nemačka Vlada u kojoj taj isti Gabrijel – prokazan u Socijaldemokratskoj partiji – izgleda neće biti ništa.
- pročitajte još: Zigmar Gabrijel – gubitnik
Gabrijel se tako pred svojim domaćinima u Beogradu i Prištini ukazuje napola kao trgovački putnik koji bi da im uvalja mlaku Strategiju EU prepunu ograda i alibija – a napola kao diskretni reketaš koji će im objasniti šta sve gube ako napokon ne sednu za sto spremni da se dogovore.
Na insistiranje Nemačke iz Strategije o Zapadnom Balkanu izbrisani su razni prolazni datumi, a zvaničnici u Berlinu su užurbano pojašnjavali – više svojim, a manje srpskim građanima – da pominjanje famozne 2025. godine ne znači ništa više od „ohrabrenja“. Volšebno je nestala vremenska odrednica u kojoj se sporazum Beograda i Prištine zahteva 2019. godine, pa sada umesto toga piše da je dogovor potreban „hitno“. To „hitno“ bi opet moglo da potraje godinama.
Kratkoročno problem evrointegracija čuči na Balkanu – svi su ti restlovi bivše Jugoslavije uz dodatak Albanije ogrezli u korupciji, bedi, partokratiji nad kojom bdije neki proevropski autokrata. Osim neoliberalnih reformi tržišta rada koje su od Balkana stvorile mali Bangladeš ništa tamo nije po propisima Brisela. I to, paradoksalno, evropskim političarima baš odgovara.
Jer dugoročno je problem u EU, možda najviše u Nemačkoj – nijedna strategija, nasmejane fotografije sa konferencija za štampu, niti milioni evra za infrastrukturne projekte ne mogu da sakriju zamor od proširenja EU. Ko će od nemačkih političara prvi dići ruku za prijem Srbije i Crne Gore u Uniju? Ko će biti spreman na šitstorm tabloida i ozbiljne štampe jer se zalaže za prijem nečega što liči na mešavinu problema koje su u Uniju uneli Kipar, Bugarska i Mađarska? Ko će glumiti oduševljenog evropejca dok su evroskeptični desničari u uzletu?
- pročitajte još: Zapadni Balkan: od radosti do skepse
I tu je Gabrijelov repertoar ograničen. On prodaje evropsku nadu u zamenu za konkretan dil Beograda i Prištine i ima mandat da podmaže stvar parama. Ta je taktika do sada uvek palila – mutna evropska perspektiva ostavlja stabilokrate u idealnoj poziciji gde u inostranstvu dobijaju tapšanje po ramenu, a kod kuće mogu da rade šta hoće.
To što će da rade ako i kada sednu za pregovarački sto tek će biti zanimljivo. Ramuš Haradinaj bio bi očajan partner za razgovore jer mu politička karijera visi o koncu tanke većine i Specijalnog suda za zločine OVK. Vučić je u daleko komotnijoj poziciji, ali se on konačnog rešavanja problema Kosova takođe plaši više nego ičega – to je najbolje ilustrovala kampanja protiv mitropolita Amfilohija jer se, među ostalim njegovim naklapanjima, usudio da u isti kontekst stavi Vučića, Kosovo i izdaju.
Sve izgleda kao parnica pred sudom u kojoj su obojica advokata i sudija plaćeni po satu, a ne po učinku. Može biti da će tako jedan od poslednjih zadataka Zigmara Gabrijela u visokoj politici biti da raportira kancelarki: na Zapadnom Balkanu ništa novo, znači sve je u redu.