Civilni sektor na Kosovu

Civilni sektor u srpskoj zajednici na Kosovu broji oko 400 registrovanih nevladinih organizacija; međutim, podaci sa terena pokazuju da je veoma mali broj tih organizacija aktivan, da im nedostaju materijalni i ljudski resursi, i da ih karakteriše nedostatak profesionalizma. Veoma mali broj nevladinih organizacija je stoga sposoban da realizuje projekte i zahteve donatora. Srpske nevladine organizacije dele i sudbinu svoje zajednice, jer su teritorijalno razmeštene, i kao takve imaju otežanu komunikaciju sa građanima i donatorima.

Srpska zajednica, na osnovu istraživanja Centra za nenasilni otpor iz Beograda, ima malo poverenja u sposobnosti nevladinog sektora na Kosovu da uspešno rešava njihove probleme. Pored toga Kosovo je napustio veliki broj obrazovanih ljudi od kojih bi se mogao očekivati građanski aktivizam. Nenad Đurđević, kordinator Centra za nenasilni otpor u izjavi za Radio Dojče Vele kaže da srpski nevladin sektor na Kosovu prate i brojne predrasude:

"Napravljena je jedna izolacija, na neki način, samih aktera civilnog društva od strane lidera, kako srpskih lidera sa Kosova tako i samog Beograda, koji umnogome prati taj neki stereotip, bar na Kosovu, o tome da su nevladine organizacije ’treća kolona’, strani plačenici i tako dalje".

Nevladin sektor u okviru srpske zajednice na Kosovu se uglavnom bavi humanitarnim aktivnostima. Taj sektor ima puno prostora za delovanje u oblasti pravne zaštite i zaštite ljudskih prava; jedna od preporuka je da se u tim oblastima zatraži pomoć nevladinog sektora iz uže Srbije i Beograda. Kada je reč o političkom aspektu njihovog delovanja, Nenad Đurđević za Dojče Vele kaže da oni prate zvanične stavove Beograda, pre svega stav da Kosovo ne bi trebalo da bude nezavisno:

"Posle toga, načini kako da se to ostvari, tu se dosta razlikuju i mislim da su ljudi koji sada tamo žive umnogome realniji u pogledu neke svoje budućnosti, barem kada intimno pričaju, nego što to može da se čuje od zvaničnih političara. Svakako, oni gledaju kao neku svoju zvezdu vodilju Beograd i zvaničnu politiku; postoji jedan jako veliki razdor, podeljenost i nepoverenje između Srba i Albanaca pa se sve to reflektuje i na civilno društvo, tako da su oni praktično pod znacima navoda u nekom političkom smislu jednostavno ’gurnuti’ ili okrenuti zvaničnom Beogradu i srpskim liderima, koji su opet podeljeni”.

Koordinator Foruma za etničke odnose Dušan Janjić primećuje da iskustvo Srbije pokazuje da političke partije ne bi dovele do promena bez pomoći civilnog sektora. To bi trebalo da bude zadatak srpskog nevladinog sektora na Kosovu, smatra on, koji pored toga mora da ostvari kontakt sa većinskom albanskom zajednicom. Janjić takođe misli da je nakon susreta Buša i Putina jasno da će pitanje statusa Kosova biti rešeno kompromisom, i da je to najviše što Srbija može dobiti:

“To znači da Albanci imaju stolicu u UN, ali kao posmatrači, kao Palestinci svojevremeno, ali nemaju državu. To je kompromis koji omogućuje Beogradu da utiče na taj proces pravljenja države i kontrole tog procesa; ali, mora da podnese taj šamar da će oni imati ulogu posmatrača, da će se pojavljivati na generalnim skupštinama UN, i imaće pravo odgovornosti za preuzimanje kredita, za komunikaciju sa Svetskom bankom i Međunarodnim monetarnim fondom".