Crno-crveni?

Velika koalicija. Velika obećanja za veliku harmoniju. Ujedno i sećanja na vreme velike koalicije 1966. do 1969. Najedanput pomišljaju građani Nemačke da i nije sve tako loše. Prvi crno-crveni savez je u Nemačkoj više stvari pokrenuo nego takozvana revolicije generacije šedsetostmaša. Velika koalicija je tada bila kamen temeljac liberalizovanja društva, koje je onda okončala vlada socijaldemorkata i liberala. Crno-crveni su tada zakoračili prema novoj politici prema istoku. Ujedno je ta koalicija bila i prvi osnov za modernizovanje vlasti.

Dakle, nova konstelacija takvog saveza bi mogla da bude primamaljiva. Ona bi trebalo da bude u stanju da se suoči sa prevazilaženjem problema savremenog društva, bez otpora u pojedinačnim saveznim zemljama, bez blokada i sukoba. Trećina birača je, prema istraživanju demoskopa, već za veliku koaliciju, iza čega stoji želja za reformama.

Ipak, sve je to iluzija. Šezdesete godine se neće ponoviti. Tadašnji političari, hrišćanski demokrata Kurt Kizinger, i socijaldemokrata Vili Brant, su živeli u zemlji, u kojoj nezaposlenost nije bio problem, a država nije bila zadužena. Nemačka je tada još bila zemlja u kojoj su prosečne penzije podrazumevale četrdeset godina rada, u kojoj negativan natalitet nije postojao. Društvene i političke reforme su u toj tadašnjoj državi bile povezane sa socijalnim poklonima. Nemci danas to sebi ne mogu da priušte. Nemačkoj u 21. veku su potrebni nežni kompromisi. Neophodne su radikalne promene.

Teški sukobi između Bundestaga i Bundesrata će se osetiti i u vladi. Politički personal SPD neće biti u stanju da sprovede ozbiljne reforme. Socijaldemokrate nisu u usponu, kao što su to bili šezdesetih godina. Podeljeni su između populista na levici i želje da se uđe u veliku koaliciju.

Vlada SPD i Unije bi imala doduše većinu za jasne odluke. Rezultat bi bio reformski program koji bi nemačku koštao vremena. Sem toga niko tu ne bi imao dovoljno snage za radikalne obrte. U Nemačkoj birači i stranke i dalje očigledno teže samozavaravanju.