Crveno selo Donja Lokošnica

Tokom septembra meseca, u selu Donja Lokošnica se crveni svaka kuća. Svakog dana se paprika bere i niže u vence koji se kače po svim spoljnim zidovima. Od začinske paprike živi svaki stanovnik u selu koje ima oko hiljadu meštana u 300 domaćinstava.

U nekoliko navrata, od sredine avgusta do sredine septembra, svaki stanovnik sela bere začinsku papriku i sprema je za sušenje. Mihajlovići, Radoslav i Svetlana, bave se uzgajanjem te paprike oduvek. I njihovi čukundedovi su se bavili time. Kažu, čim se rode i prohodaju, već su među paprikama. Ova paprika raste samo u Lokošnici i nigde više. Čak ni u susednom selu.

Niko ne zna tačno kada je paprika došla u selo, pa čak ni odakle tačno. Neko kaže iz Afrike, neko iz Turske. Pripada vrsti kozji rog i osim začina za jelo, meštani kažu da je od nje najbolji i najukusniji ajvar jer između ostalog, najmanje kalira i zadrži pun ukus.

Marko Stojanović je iz sela otišao na poljoprivredni fakultet. I iako kao inženjer ima stalni posao, posle smene dolazi u selo da pomaže svojima. Tako je svakog septembra. Inovacija u tradicionalnom poslu je veb-sajt preko kojeg prodaju u okolnim zemljama. Kaže da je baš Lokošnica najbolja za začinsku papriku zbog vrlo pogodne mikroklime, ph-zemljišta i velikog broja sunčanih dana.

Iako pored paprike gaje i drugo povrće, od ove tradicije niko ne odustaje – i pored toga što je oko nje mnogo posla. Nakon branja, paprika se suši na zidovima i krovovima kuća do mesec dana. Nakon toga se stavlja u hladovinu, a kasnije suši u sušarama – takođe tradicionalno u malim prostorijama u kojima se loži. Na kraju, skine se drška, paprika se samelje i spremna je za plasman.

U koju god ulicu da zavirimo, one su tu, vise kao zavese. Tako je i u dvorištima kuća gde se paprika priprema za nizanje. U domu Stojiljkovića se vredno radi.

Dušanka Stojiljković ima 83 godine. Ona je najstarija u ovom domaćinstvu i ne pamti vreme bez crvenih zidova u septembru. Ceo život je u paprikama, pa vrlo spretno i iskusno niže u vence. Kaže da to nije lako raditi. To se vidi i po rukama – grubim, crvenim i ispucalim – po kojima se stanovnici ovog sela mogu prepoznati.

Njen praunuk Stefan Stojiljković ide u 7. razred osnovne škole i takođe niže papriku. „Šta je teže, učiti ili nizati? -Nizati“, bez razmišljanja odgovara Stefan. „Na iglu se bode drška paprike, pa onda druga sa druge strane i tako sve u krug. Treba i snaga i veština da bi se to uradilo“, kaže Stefan.

U domaćinstvu Stojiljković godišnje se proizvede oko 40 tona sirove paprike. Na jednom hektaru je maksimum 50 tona, kaže nam domaćin Ivica. Pored mlevene i „gruvane“ paprike, na pijaci prodaju i veze suve paprike za punjenje. Gotovo svi u ovom selu imaju tezgu na nekoj od pijaca u Leskovcu, Nišu, Beogradu.

Pored pijačne prodaje, većina domaćinstava svoj proizvod prodaje privatnim firmama za dalji plasman. Kažu da od paprike može da se živi, ali i to da se težak rad oko paprike ipak isplati. Iako vidljiva sezona paprike traje dva meseca, meštani kažu da je njima cele godine sezona jer se bave proizvodnjom.

Svi stanovnici Donje Lokošnice veoma su ponosni na svoj proizvod, jer znaju da su jedinstveni. Na takmičenjima poput „paprikarijade“ redovno učestvuju, a deca su najponosnija kad su spretna i brza u nizanju.

I osmogodišnja Mila Stamenković je veoma srećna jer ju je baka naučila da niže papriku „nizaču“. Kaže da je svake godine sve bolja u tome i jedva čeka da poraste pa da pobedi u takmičenju u nizanju.