Džez trio Minzara na turneji po Nemačkoj

2003 objavili su prvi album. Usledili su koncerti po Americi, Japanu i Evropi. Medijska popularnost naglo je skočila. Pojavili su se naslovi: «novo otkriće», «svetska klasa» ili «ćudo iz Kelna» 2006 snimili su drugi album za renomirani Lejbl iz Minhena, «enja records.» Žive i rade na svojim matičnim prostorima gde su i poprimili različite forme muzičkog izrazavanja. Ipak, kritičari se slažu da ova mlada džez grupa pleni intenzivnim improvizacijama koje se slivaju u harmoničan muzički izraz. Dvadesetosmogodišnji Florian Veber u razgovoru za Dojče Vele govori, izmedju ostalog o tome, kakav je osecaj svirati džez pred evropskom publikom.

«Nastupamo često naizmenično po Evropi i Americi. Razlike postoje. Džez je u Americi neka vrsta narodne, zabavne muzike, koja se može čuti u svim prilikama, u barovima, na svadbama. Ali to nije slučaj u Evropi, gde se džez razvio u pravcu umetničke muzike. Ovde ljudi pažljivo slušaju i pre nego što se začuje prvi ton, u sali vlada muk.»

1999.e dobio si stipendiju muzičkog koledža Berkli. Šta si u Bostonu naučio?

»U Bostonu sam najviše naučio u mom dosadašnjem životu. Vreme iz tog perioda podelio bih u dve faze. Prvu, kada sam se zatvorio u jedan studio i sasvim izolovao. Svirao bih od 8 ujutru do 10, 11 uveče. A ponekad bih samo sedeo u tišini osluškujući sebe i stvarajući muziku iz sebe, a ne imitirajući tudju. To je bila neka vrsta čišćenja od onoga što sam do tada znao o muzici. Druga faza znacila je i otvaranje, upoznavanje ljudi. To mi je lako išlo, jer je u Bostonu bilo puno dobrih muzičara iz različitih zemalja. A jednoga dana upoznao sam Džefa i Ziva.»

Džefa Densona iz Amerike i Ziva Ravica iz Izraela upoznao si kada ste svi imali oko 20ak godina. Ali tokom vremena ste srasli u jedan homogeni trio, koji ravnopravno funkconiše u bendu. Svi komponujete i niko se u jednoj numeri ne ističe sa svojim instrumentom. Na koji način postižete muzičko sporazumevanje, uprkos velikoj geografskoj razdaljini?

«Pre svega, vrlo smo bliski prijatelji. Što se tiče muzike, svako od nas nosi sa sobom deo svoje kulture, svojih iskustava. Ali mora da postoji otvorenost za kulturnu različitost drugoga, samo tako to različito postaje i sastavni deo tebe samog.»

Sa 4 godine si već svirao prve klavirske sekvence klasične muzike. Kada si saznao za džez?

«Samu rec džez sam otkrio sa 16, 17 godina. Ali za mene je rec improvizacija bila mnogo važnija. Moj otac je profesor klasicne muzike, davao mi je stalno da sviram klasicna dela, ali sam uvek zeleo da odem korak dalje, da improvizujem. To bih nazvao radoznalošću za muzikom.

Improvizacija u interakciji sa publikom kod tebe je uvek prisutna. Da li imas vise prostora za improvizaciju solo ili sa grupom Minzara?

«Kada sviram u grupi time prostor za eksperimentisanjem nije skučen. Naše energije se tada zbrajaju, iz čega nastaje ogromna snaga. Kada sam sam na bini, tu snagu moram da crpim iz sebe, što je takodje vrlo interesantno. Ali kod mene uvek postoji dijalog, ili sa samim sobom, ili sa ostalim članovima grupe. «

Nakon objavljivanja prvog albuma 2003, porasla je naglo i medijska popularnost. Šta vam je to konkretno donelo?

«S jedne strane dobili smo šansu da češće sviramo, što je na neki način i promenilo našu muziku. Sviranje pred različitom publikom je upravo iz tog dijaloga sa njom promenilo našu muziku. Sa druge strane morali smo muziku da verbalizujemo, da govorimo o njoj, čime se ona često i banalizovala.»

Šta Minzara planira nakon turneje po Americi, Aziji i Evropi 2006.e?

«Želimo da na muzičkom planu doživimo i iživimo nove stvari. Mogućnosti su ogromne, ali mislim da ne možemo sami na to da utičemo. Sam to osećam. Više ne mogu da vežbam improvizaciju, već samo želim da improvizujem i vidim kuda me to vodi, a ne kuda bih hteo da idem. To je bitna razlika, sada želim da nešto meni dodje, za šta ću biti otvoren.»

Florijane, šta tebi znači muzika?

»Sve i nista. Sve, jer je muzika moj zivot. Ali je i nistavna, jer nakon što odsviram jedan ton, muzika je već odlepršala, nestala. Muzika je prolazna umetnost. Povezana je sa trenutkom u kojem je čujem, zato je ona za mene prolazna i ništavna, sto i osecam. Ali muzika mi znači i sve.»