Da li je demokratija uslov privrednog uspeha?

Zagovornike slobodarskih ideja i demokratskog pravnog poretka mogao bi da obraduje ekonomski razvoj nekih latinoameričkih država. Oni bi mogli da ga uzmu kao primer da političke slobode i ekonomski uspeh idu ruku pod ruku. Tako su, naime, Kosta Rika, Čile i Urugvaj zabeležili značajne rezultate u razvoju. Prema Indeksu demokratskog razvoja (IDD) 2012. godine to su bile najuspešnije nacionalne ekonomije u regionu.

U Africi, pak, Gana, Bocvana i Južnoafrička Republika slove kao uzorni primeri. Stručnjaci predviđaju da bi te zemlje srednjoročno mogle da beleže ekonomski rast od čak šest odsto! „Demokratija utiče na ljudski razvoj, na primer na zdravlje i obrazovanje“, objašnjava Jerg Faust iz nemačkog Instituta za razvojnu politiku i dodaje da se takav uticaj primećuje i u afričkim državama: „A njega prati i privredni razvoj.“

Države sa autoritarnim režimom – i rekordnom stopom rasta

Dugo se načelno verovalo da ekonomski razvoj neke zemlje zavisi od stepena demokratije koja u njoj vlada. Prema toj teoriji, demokratija garantuje političke i građanske slobode i omogućava građanima i preduzetnicima da preuzmu inicijativu, a to su važni faktori razvoja.

Pokazalo se, međutim, da ima mnogo primera zemalja sa autoritarnim režimom koji u dužem vremenskom periodu beleže značajan privredni rast. Jerg Faust navodi primer Meksika između 1940-ih i 1960-ih, ili Kine u poslednje dve-tri decenije. A tu su i neki autoritarni režimi u Africi, poput onih u Etiopiji i Ruandi. „Primeri tih zemalja pokazuju da je i u takvim režimima moguće ostvariti ekonomski rast“, konstatuje Faust.

U Kini vlada nerado toleriše nezavisne inicijative i udruženja. Ruandska vlada poznata je po tome što svoje kritičare stavlja iza rešetaka, a etiopski režim blokira internet-stranice opozicionih grupa. A ipak se ekonomije tih zemalja značajno razvijaju. Sa 8,1 i 9,7 odsto ekonomskog rasta, Ruanda i Etiopija beleže znatno višu stopu od ostatka subsaharske Afrike. To su frapantne brojke, ali one su logične, tvrdi Kouakou Kofi, docent za analize i razvoj sa univerziteta Vitvotersrand u Južnoafričkoj Republici: „Da bi neka zemlja ostvarila privredni rast, potrebna je izvesna disciplina, a za tu disciplinu je potrebna čvrsta ruka. Postoje zemlje koje za određivanje privrednih prioriteta imaju da zahvale rukovodstvu koje vlada čvrstom rukom“, kaže Kofi.

Ključ uspeha u političkoj stabilnosti

I Jerg Faust sa njemačkog Instituta za razvojnu politiku ima objašnjenje za to što su neke autoritarno vođene države ekonomski uspešne: njima je uspelo da ostvare određenu političku stabilnost koja pruža sigurnu podlogu za privredni razvoj. Postoji još jedan faktor: inkluzivnost. Države kao što su Meksiko, Kina i afričke autokratije imaju relativno velike stranke i preko njih dolaze do širokih interesnih grupa, poput poljoprivrednika ili sindikalaca.

Upitno je, međutim, da li od ekonomskog uspeha u takvim zemljama profitira veći deo stanovništva. Da li se autokrate ne orijentišu previše na ekonomski rast, zanemarujući pritom obrazovanje i zdravlje? Faust na to gleda diferencirano: „Dolazi do poboljšanja i na apsolutnom nivou ljudskog razvoja, kao na primer, u smanjenju siromaštva i boljoj zdravstvenoj preventivi“.

U Indeksu ljudskog razvoja koji, između ostalog, uzima u obzir i prosečnu starost u kojoj stanovnici neke zemlje umiru, školsko obrazovanje i stopu siromaštva, zemlje poput Kine, Etiopije i Ruande znatno su se popravile. Ali jedno je izvesno, naglašava Faust: „Nejednakost dramatično raste“. U autoritarnim režimima profitira relativno mala grupa – u nadproporcionalnim razmerima. Lijal Vajt sa Gordon instituta iz Pretorije (GIBS) veruje da dugoročno, od privrednog razvoja koristi ima čitavo stanovništvo: „Stanovništvo profitira, iako ne onako brzo kako bismo mi to želeli. To je vrlo spor proces.“

Autori: Erik Segueda / Dunja Dragojević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković