Da li jezik utiče na proces mišljenja?

To znači da postoji uzajamni uticaj izmedju jezika i mišljenja. Eksperiment se sastojao u tome što je osobama bio prikazan video film na kojem se, na primer, vide dve žene kako idu, ili ulaze u kuću. Ono što je zajedničko svim filmovima, kao i zadatke učesnike eksperimenta, opisuje privatni docent Barbara Šmitova sa seminara za Nemački - filologije stranog jezika na univerzitetu u Hajdelbergu:

"Prikazano je ukupno 60 različitih situacija iz svakodnevice. Navjažnije na svim filmovima je bilo to što su prikazivaali dinamične situacije, dakle nešto što je u pokretu. Zadatak ispitanika je bio da gledaju te scene i da tokom gledanja, čim shvate o čemu se radi, opišu to rečima.“

Moglo bi se reći da su ispitanci igrali ulogu reportera

Međutim, oni nisu znali da su postojale samo dve vrste scena – one u kojima su ljudi ili životinje jednostavno šetali ili išli bez cilja i one u kojima su negde i - stizali.

Ispitanici su bili različitog porekla i govorili sedam različitih maternjih jezika. To se na zapanjujući način odražavalo u sadržaju njihovih opisa vidjenih scena: "Da, upravo tako. Treba imati u vidu da svi jezici imaju mogućnost da u verbalizaciju uključe i takozvanu završnu tačku, ili kraj radnje. Ali jezici ili oni koji govore različite jezike, imaju različite sklonosti da tu krajnju tačku, kraj radnje, koji u viđenoj sceni još nije postignut – verbalizuju u svom opisu."

"Ne znam gde jaganjci idu!"

Jedan mladi ispitanik, Nemac, u jednom trenutku je čak očajno rekao: “Šta da kažem? Ne znam gde jaganjci idu!“ Nemci, Česi i Holanđani u 60 odsto slučajeva verbalizuju kraj radnje ili cilj kretanja - iako ono nije okončano. Nasuprot tome, Arapi to čine samo u 40 odsto slučajeva. Očigledno da tu postoji veza sa gramatikom – kaže Barbara Šmitova: "Te sklonosti zavise od gramatičkih sredstava koje onome koji govori određenim jezikom stoje na raspolaganju. Tako se, na primer, oni koji govore nemački jezik razlikuju od onih koji govore engleski po tome što ovi prvi obavezno verbalizuju i završetak radnje.“

Razlike i više nego uočljive

Dakle jezik je odlučujući faktor kada se opisuje neka scena. Razlike su lepo uočljive u gramatici. Nemac nikada ne bi rekao: „dve hodajuće žene“ već pre: „dve žene koje negde idu.“

Da li ti različiti načini opisivanja znače i da su ispitanici scene različito shvatili? - To je provereno u drugom delu eksperimenta kada je trebalo da odgvore na pitanje čega se od viđenog sećaju: „Pokazalo se vrlo jasno da ispitanici koji su koristili jezik kojim je verbalizovan kraj radnje – mogu mnogo bolje da se prisete sadržaja filma. Ovaj drugi deo smo sprovodili nekih 5 minuta po završetku prvog dela eksperimenta. Moglo bi se reći da su oni koji govore nemački mnogo bolje memorisali sadržaje od onih koji govore engleski ili španski.“

Maternji jezik utiče na to kako i šta čovek vidi

Očigledno da tokom posmatranja scena upravo gramatičke mogućnosti skreću pažnju na određene tačke. I to je kontrolisano tokom eksperimenta – snimanjem pokreta očiju i pravca gledanja.

„Interesovalo nas je u kojoj meri to „polje interesovanja“ , dakle ono što je bilo kritično u određenoj sceni, na primer kuća do koje se nije stiglo tokom filma – skreće pažnju na sebe u ranoj fazi kognitivnog planiranja. Pokazalo se da nemački ispitanici krajnju tačku mnogo ranije fokusiraju od, na primer, engleskih ispitanika.“

Dakle, maternji jezik utiče na to kako i šta čovek vidi – kada to što je video treba da opiše rečima. Kada ispitanici nisu morali da ispričaju šta su videli – njihovi pogledi su se kretali istim putanjama.

Tok - ili kraj radnje?

Zahtev da se viđeno opiše i maternji jezik delovali su kao neka vrsta filtera opažanja i mišljenja. Pritom arapski, španski, i engleski čine grupu jezika koje interesuje tok radnje – dok holandski, nemački i češki čine grupu jezika koji se fokusiraju na kraj radnje.

„U našoj istraživačkoj grupi vlada mišljenje da razilke u kulturi i tradiciji naravno postoje, ali mi pokušavamo da te razlike ustanovimo na konkretnim lingvističkim fenomenima. Ali, očigledno da tradicija i navike tipične za neku kulturu nisu cela priča kada govorimo o razlikama. To – ni u kom slučaju!“

Nameću se i druga pitanja

Barbara Šmitova, rodjena Čehinja, i njene kolege iz mnogih zemalja došli su do saznanja koje otvara mnoga nova pitanja. Kakav je međusobni uticaj jezika i kulture? Može li se neka kultura, uopšte razumeti, a da se ne istraže jezici kojima se u toj kulturi govori? Zašto omiljenost jezika nije u skladu sa rasprostranjenošću kultura?

Interesantno je i pitanje: kako neki globalni jezik, kao na primer engleski – utiče na osobine neke nacije i na kraju na šemu mišljenja koje je u tesnoj sprezi sa jezikom.