Da ne bude više rata, i to je to

Njih dvojica nisu mogli da uđu u bijeljinsku Atik džamiju jer je bila prepuna. Edin Delić i Samir Karajčić stajali su ispred ulaza i na razglasu slušali bajramski namaz koji je klanjan u jedinoj gradskoj džamiji koja je u funkciji. Ostale četiri se renoviraju.

„Iz Bijeljine sam rodom, ali sam sad iz Nemačke došao. Znate kako se ja osećam na bajramsko jutro? K'o da sam se ponovo rodio, eto tako“, kaže Edin i dodaje da ove godine njegovi roditelji nemaju svoj kurban. Dobiće kurbansko meso od rodbine, jer su oni svi dobili od njih, prošle godine. Samir se raduje bajramskom slavlju sa roditeljima i svojim društvom. „Slaviće se i po kafanama, ne samo po kućama. Bijeljina je moj grad i ja se ovde osećam potpuno slobodno, kao u svojoj kući. Imam poruku za sve ljude dobre volje u BiH, a to je da budemo složni, da se družimo, budemo prijatelji i da živimo svoj život. Da ne bude više rata i to je to“, kaže Samir Karajčić.

Bajram- porodični praznik

Na Bajram namaz u Atik džamiju, u centru Bijeljine, mnogi su stigli na biciklima, a bilo je i luksuznih automobila sa stranim registracijama. Uglavnom, probiti se u unutrašnjost džamije, da se ta nesvakidašnja atmosfera zabeleži i fotografskim aparatom, bilo je skoro nemoguće. Na mestu gdje se ostavlja obuća, stoje ljudi u tišini i slušaju na razglasu bajramsku hutbu.

Husref Osmanović doživljava Bajram kao svoj najveći praznik. „To je pre svega porodični praznik. Teško nam je što nas ovde mnoge komšije porede sa onim ekstremnim pripadnicima naše islamske vjere. Ja znam da su Bošnjaci iz Bijeljine i Janje fini i mirni ljudi koji su oduvek imali jedan skladan suživot sa Srbima i Hrvatima“, kaže Husref i dodaje da je to poremetio prokleti rat. „Međutim, nadamo se da će ta vremena proći i da ćemo opet imati relacije kao u ona stara vremena kada smo dočekivali i Božić i Uskrs i Bajram zajedno, komšije sa komšijama.“

Husref napominje da je bilo problema oko dobijanja dozvole da se Atik džamija digne iz pepela, ali ta vremena su prošla i on se nada da će se suživot, polako ali sigurno, vratiti na one predratne pozicije. „Ja sam se kao dete radovao Uskrsima, i katoličkom i pravoslavnom, zbog šarenih jaja. Voleo sam i druge hrišćanske praznike. Vidim da se opet nešto dešava nabolje.“ „Hoće li vam komšije Srbi čestitati praznik?“ pitam. „Hoće, već je počeo da 'zvrči' telefon od ranog jutra. Ima kontakata među nacionalnim zajednicama. Učinjen je napredak, to svi mi vidimo i osećamo.“

Vreme za promene

Nedžad Džafić svoje je mesto u džamiji ustupio svojim sinovima. „Živimo sve brže i brže i ja volim Bajram zato što je to prilika da se svi okupimo zajedno oko nečega što je tako lepo, tako plemenito... Kurbansko meso se deli onako kako je red i običaj: jedan deo komšijama, jedan deo porodici, a jedan deo ostaje u našoj kući“, kaže Nedžad i dodaje da ga zna obradovati i bajramska trpeza: „Jagnjeće meso, piletina, bamija, dolme, sve ono tradicionalno iz naše kuhinje.“ Bajram namaz se bliži kraju. Svi slušamo bajramsku poruku Mirsada ef. Okanovića: „Kada bi muslimani žrtvovali svoj egoizam, kao što žrtvuju životinje za Kurban Bajram, svaki dan bi im bio Bajram. Nažalost, Bajram nam dolazi samo dva puta u godini, ali ima i onih kojima je Bajram svaki dan. Osećamo li da je došlo vreme za promene? Jesmo li zadovoljni svojim životom? Imamo li viši cilj, ili se naš život odvija čisto nagonski, bez cilja?“

Efendija Okanović postavlja teška pitanja i ne nudi odgovore. Traži da ih vernici sami pronađu u tananim predelima svojih duša ili duboko u svom srcu. On sam, zadovoljan je kako njegov ummet proslavlja svoj veliki praznik i naravno, ponosan je što je Atik džamija u Bijeljini bila puna. „Kao i svaki Bajram, i ovaj današnji, bio je ispunjen radošću, toplinom i ljubavlju. A kao što ste mogli videti, naša džamija je bila premala da primi sve Bošnjake Bijeljine koji su želeli biti na Bajram namazu. Videli ste da je čak i napolju bilo ljudi koji su obavljali molitvu“, kaže efendija.

Efendija Okanović naglašava: „Poslednjih nekoliko godina, prvu čestitku koju dobijem, dobijem od svojih prijatelja pravoslavaca, tako da i sada kada dođem kući očekujem SMS poruke, ali prvo od svog prijatelja Željka.“

Autor: Ljiljana Pirolić

Odg. urednica: Željka Bašić-Savić